Сви смо ми некад, док пси још нису били статусни симбол, имали неког Џекија.
Џеки је било обавезно име за пса.
Џеки је јео шта му даш, знао је штошта, живео је прилично дуго и волео те до краја живота.
Није ти било важно ни одакле је Џеки, ни да ли има пасош, ни ко му је мајка.
Џекију ниси гледао у зубе, у реп, у длаку.
Једноставно, хтео си пса.
Или ако га и ниси хтео, помогао си му и спасио му живот, па си га у међувремену заволео.
Није ти било важно што Џеки не може у тржни центар. Па ни у кафић. Знао си да Џекију то ни мало није важно.
А није било ни теби.
Ако си хтео да се играте, водио си га на ливаду. Бацао му лоптицу.
Били сте тако срећни, Џеки и ти.
Џекију ниси куповао одело и ципеле.
Правио си му кућицу са добром изолацијом или га пуштао у кућу кад је хладно.
Било је тако једноставно, много си се трудио да оправдаш Џекијево поверење.
Срећни сте били Џеки и ти.
Сада Џекија можеш да нађеш само у понеком огласу, у коме нека добра душа моли да му пружиш макар привремени смештај.
Макар привремени, јер је онај стални заузело већ неко друго, вредније куче. То куче је сада модерно.
Скупљао си месецима новац да га купиш.
Џекија ће већ усвојити неко други. Ти већ имаш једног. Он је сав твој свет. Има гомиле пратиоца на инстаграму.
Ово није текст против твог расног пса, ако га имаш воли га и мази.
Ово је текст за све Џекије света, којих има тако много, а на које нико не обраћа пажњу.
Ако већ желиш пса, окрени се око себе.
На све стране, у свакој улици и на сваком ћошку неки Џеки спреман је да те воли.
Тако лако и паметно, како само дивни мешанац зна.
Улепшај му живот. Он теби свакако хоће.
Извор: Немир у Свемиру