Преглед школских лектира широм Европе и САД открива занимљив образац: иако се појединачне листе разликују, избор обавезне лектире у свакој земљи балансира између национално значајних писаца и интернационално утемељених, универзалних дела која обележавају европску и светску културну традицију. Када се сагледа шира панорама, јасно се издваја релативно стабилан међународни канон који се појављује у средњошколским програмима разних држава.
Напомена: овде говоримо искључиво о средњошколским лектирама. У основним школама ситуација је другачија — ту готово универзално доминирају дела попут Егзиперијевог Малог принца и одломци из Дневника Ане Франк, доступна деци по темама, вредностима и поетској снази. Универзалне теме пријатељства, храбрости и људских права приступачне су ученицима на различитим меридијанима. Обе књиге спадају у најчитаније свих времена у светским оквирима. Њима, када је реч о основној школи, свакако треба додати и за феномен одрастања увек актуелни роман Марка Твена Доживљаји Тома Сојера.
Антика: темељ европске писмености
На врху сваке међународне листе стоји антика. Хомерова Илијада и Одисеја — макар у фрагментима — неизоставни су у програмима од Америке до Европе. Следи грчка трагедија, најчешће Софоклов Краљ Едип или Антигона, као архетипски текстови о судбини, моралном избору и људској одговорности. Ту је и Вергилијева Енеида, која ученицима нуди увид у римску епику, теме херојства, истрајности и политичке судбине.
Рана ренесанса и рани модерни период: Данте, Шекспир, Сервантес, Молијер, Гете
Данте стоји као улаз у рану ренесансу: Божанствена комедија представља синтезу европске културе, алегоријске визије света и поетске дисциплине која и данас захтева тумачење. Обрађују се делови овог спева, најчешће Пакао, али и дело у целини.
Писци као што су Бокачо са Декамероном и Чосер са Кантерберијским причама нису подједнако заступљени у обавезним лектирама, али их има у изборним.
У ренесанси и раном модерном периоду, школе широм света ослањају се на Шекспира и Сервантеса, аутора који су у истој години (1616) окончали живот и у великој мери дефинисали европску културну матрицу.
Шекспир, у делима као што су Хамлет или Ромео и Јулија, обликује теме идентитета, слободе, трагичности и моралних и филозофских недоумица.
Сервантесов Дон Кихот на први поглед доноси пародију витешке традиције али дубље – то је основа модерног романа и рани облик метафикције — игра са приповедањем, ауторитетом текста и природом књижевне истине.
После њих следе Молијер и Гете, два стуба европског позоришта и интелектуалне традиције.
Молијер, кроз комедије као што су Тартиф, Тврдица, Грађанин племић и Мизантроп, нуди ученицима приступ сатири, друштвеној критици и комичном разобличавању људских слабости.
Гете, са Фаустом, поставља једно од кључних питања модерне културе: шта човек жели да зна, докле сме да иде и која је цена амбиције? Филозофска драма и парабола европске интелектуалне историје.
Деветнаести век: романтизам, реализам, психологија, етика друштва
Универзалност 19. века почива на неколико стубова.
Пушкин, са Евгенијем Оњегином, пружа јединствен пример романа у стиху, првог у светској литератури. То је дело које уводи европске ученике у руски романтизам, па и модерну руску књижевност.
Гогољеве Мртве душе заузимају посебно место, често у оквиру изборних лектира у европским школама, као роман са значајним књижевним новинама у европској традицији и оним што ће књижевни историчари касније звати специфичан гогољевски „смех кроз сузе“. Мост ка руском реализму.
Француски романтичар, Виктор Иго, остаје стално присутан пре свега преко Јадника, некада и Звонара Богородичне цркве, књига која обједињавају историју, правду, љубав и друштвену етику.
Француски реалисти, Стендал, Балзак и Флобер, нуде дубоку анализу друштва, класа, индивидуалних страсти и моралних конфликата. Њихова дела — од Црвеног и црног, преко Људске комедије (најчешће Чича Горија) до Госпође Бовари — често се јављају у школским програмима, углавном као целина, а некада и у селектованим одломцима.
Руски класици — Толстој, Достојевски и Чехов — веома су стабилне тачке европског реализма у школама.
Толстој и Достојевски, посредством романа Рат и мир, Ана Карењина, Злочин и казна и Браћа Карамазови омогућавају ученицима да се упознају са филозофијом историје, али и да разумеју тежину моралног избора и психолошку сложеност ликова, док Чехов својим кратким приповеткама и драмама које су обликовале цео драмски 20. век, доноси тиху, али дубоку драматику свакодневице.
Чарлс Дикенс, са Оливером Твистом, снажно је заступљен у Британији, САД и северној Европи, али и другим земљама, међу којима је и наша. Његов социјални реализам и јасна морална перспектива лако прелазе националне границе.
Када је реч о 19. веку, не треба изоставити авантуристички и историјски роман Александра Диме Гроф Монте Кристо који није подједнако заступљен у свим обавезним лектирама, али га има у оним изборним.
Двадесети век: егзистенцијални и апсурдни човек
Из 20. века у међународном школском канону предњаче:
Албер Ками, са Странцем, који ученицима нуди приступ егзистенцијализму кроз језички једноставан, али филозофски дубок роман.
Самјуел Бекет, са Чекајући Годоа, представља теме апсурда, чекања, „непокретности“ и модерног човековог односа према времену и смислу.
Овде се, међу најзаступљенијим европским класицима, природно укључује и Франц Кафка, посебно Процес, понекад Метаморфоза. Кафка је константно присутан у школама Немачке, Француске, Италије, Чешке, Србије, али и у бројним напредним програмима у САД. Он уводи тинејџере у модерну дијагнозу бирократије, кривице и отуђености.
Међу писцима 20. века има оних који у неким земљама представљају део обавезне лектире, а негде су део изборне. То су пре свега нобеловци Ернест Хемингвеј (Старац и море и За ким звоно звони), Томас Ман (Буденброкови и Чаробни брег), Марсел Пруст (делови обимног романа У потрази за изгубљеним временом), Херман Хесе (Сидарта, Демијан, Степски вук), Џон Стајнбек (Плодови гнева), Габријел Гарсија Маркес (Сто година самоће) итд.
У англосаксонском миљеу, али и не само тамо, постоје романи који су готово неизоставни, као што су Убити птицу ругалицу Харпер Ли и Велики Гетсби Скота Фицџералда. Присутни су и аутори дистопијских романа, попут Олдуса Хакслија (Врли нови свет) и Џорџа Орвела (1984).
Универзални песнички канон у школским лектирним програмима
Иако лирска поезија, преведена односно препевана, често губи део своје оригиналне мелодије и стилске суптилности, постоји танак, али стабилан корпус песника који се готово редовно јавља у школским програмима многих европских земаља и САД. Разлог је једноставан: ови аутори су засновали поетичке обрасце који обликују европску културу од антике до модерног доба.
Антички песници – темељ европске лирике
Сапфа – често се наводи као „прва песникиња Запада“; њени фрагменти о љубави, сновима и унутрашњем немиру саставни су део наставних програма који посвећују пажњу пореклу лирике.
Овидије – посебно Метаморфозе и љубавне елегије, нашироко се изучавају у гимназијама широм Европе као извор митолошких мотива и образац класичне поетске форме.
Рана модерна поезија – Петрарка као праузор
Франческо Петрарка – Канцонијер – нема озбиљнијег европског програма који не додирује Петраркину љубавну лирику. Његов утицај на формирање модерног субјекта, као и на развој сонета, толики је да Петрарка функционише као „нулта тачка“ европске модерне осећајности.
Деветнаести век – романтизам и модерна сензибилност
Посебно место заузима лорд Бајрон, некад као формално обавезна лектира, а често као кључна фигура европског романтизма. Ова поезија и „бајроновски# тип јунака – спој побуњеног индивидуализма , меланхолије и моралне амбивалентности – присутни су у настави широм Европе као неизоставан контекст епохе. И када се не читају његове поеме у целини, утицај се изучава кроз представе о романтичарском јунаку, европској култури с почетка 19. века и ширем поретку модерне осећајности.
Едгар Алан По – Гавран, Анабел Ли – По је један од ретких америчких песника који се у великом броју европских средњих школа јавља као обавезна или изборна лектира. Његова музикалност, мрачна симболика и психолошка дубина имају готово универзални одјек.
Шарл Бодлер – Цвеће зла – Бодлер је можда најраспрострањенији песник модерног доба у европским школама. Албатрос, Химна лепоти или делови Цвећа зла редовно се читају као почетак модерне поезије и темељ симболизма.
Универзални статус поезије у настави
Ови песници представљају књижевне врхове и културне оријентире. У различитим земљама, школски програми садрже различите светске песнике, при чему, наравно, домаћи песници имају посебно место, управо због специфичности поетског израза. Посредством ових песника, ученици разумеју еволуцију европске осећајности – од античког доживљаја љубави и лепоте, преко ренесансне индивидуалности, до модерне психологије и урбане меланхолије.
Зашто су универзална дела важна ученицима данас?
Универзална дела имају јединствену педагошку вредност: она развијају критичко мишљење, омогућавају сусрет са другачијим културама, историјским периодима и моралним дилемама, подстичу емпатију, али и помажу ученицима да препознају архетипске теме које и данас обликују савремени свет. Упознајући античке јунаке, ренесансне трагаоце за смислом, реалистичне личности 19. века или отуђене протагонисте модерне, ученици уче да разумеју људско искуство, како би се рекло, „по ширини“ и у дубини.
Шта све ово значи?
Универзални канон не представља листу најпопуларнијих нити најлакших књига. То је збир дела која омогућавају младим људима да уђу у дијалог са основним питањима постојања, друштвене одговорности и етичког избора — без обзира на то да ли живе у Њујорку, Паризу, Берлину или Београду. Он повезује генерације и културе, показујући да књижевност, упркос језичким и националним разликама, има способност да надилази границе и обједињује људско искуство.
Управо у тој конзистентности и пажљиво сагледаној групи дела лежи његова моћ: то су књиге које нас уводе у прошлост, али истовремено, кроз актуелизацију, објашњавају садашњост, будећи креативну мисао која остаје жива кроз векове.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора