“Не постоји ниједан начин да будеш савршена мајка, али зато постоји милион начина да будеш добра мајка.” Џин Черчил
Када мајка није “само једна”
Не постоји идеално родитељство – и мајка је живо биће, човек који ради и греши. Она понекад не уме да одговори на потребе свог детета, некад их превише задовољава, или их не задовољава уопште.
Колико смо само пута чули „Само једна је мајка“, писали писмене задатке на ту тему, помислили или осетили. Природа мајчинске љубави и интензивност односа са мајком као објектом љубави најснажније је осећање код човека, и основа је за развој свих базичних способности и аутентичност емоција које из њега произилазе. Међутим, ако бисмо ову реченицу разумели другачије, кроз број улога које мајка може имати, она и те како није истинита. Шта се добија када видимо да мајка може имати различите улоге? Када може бити другарица, судија, инвеститор, духовник, мама на службеном путу? Или ако је мама телом ту, а духом не?
Основна функција мајке у животу детета је пружање љубави, како би дете стекло сигурну базу и базично поверење, да би се могло касније одвојити и наставити самостално у живот. Снага коју добија примљеном љубављу и емпатијом од мајке служи као основа за сва даља искуства у животу и развоју. Међутим, ситуација није баш увек тако једноставна и идеална. Не постоји идеално родитељство – и мајка је живо биће, човек који ради и греши. Она понекад не уме да одговори на потребе свог детета, некад их превише задовољава, или их не задовољава уопште. Међутим, улоге које мајка преузима као родитељ свог сина или ћерке може умногоме утицати на даљи развој и дугорочно детерминисати квалитет односа. Од деце, а посебно адолесцената, често се може чути да је нечија мама боља од његове, и како је „благо оном другом са таквом мамом“. Ипак, да ли је друга мама отелотворење идеалне мајке, или је то само пример нечега што је другачије од примерка који има код куће, а који му, из неког разлога, не одговара? У периоду адолесценције детета, мајке пролазе кроз „другу младост“. Такође, пролазе кроз низ физиолошких промена уколико улазе или пролазе кроз менопаузу. Мајка је тада у фази живота када почиње да преиспитује своје животне изборе и циљеве, осврће се за собом, и максимално је посвећена „извођењу свог детета на прави пут“. Ово може бити плодно тле за склизавање у конкретну улогу, из које ће своје дете сигурно васпитати и обликовати. Интензитет овог односа, уз интензитет промена које доноси развојна фаза адолесценције, заједно творе ковитлац узбурканих улога и емоција које се разливају у различитим правцима. Корито којима ће потећи представља управо конкретна и јасно дефинисана улога у коју мајка понекад улази, и образац васпитања које примењује.
Мајка као најбоља другарица
Тренд тинејџ серија и филмова често, као лајт мотив, намеће слику мајке као најбоље другарице своје ћерке. У лексиконима девојчице неретко пишу да је мама њихова најбоља другарица и, у необавезним ћаскањима са другим девојчицама, наглашавају да са мамом могу да разговарају о свему. Размена осећања, мисли и дилема са мајком корисно је и доприноси аутентичности и квалитету односа. Ипак, дешава се да мајка у потпуности и дословно преузима улогу другарице, при чему се границе родитељ-дете губе, и урушава се ауторитет који сваки родитељ мора имати. Разлика у годинама и искуству је очигледна. Поред њих, постоји и велика разлика у позицијама које мајка и ћерка у односу заузимају. Мајка је та која мора поставити правила понашања, која подиже, усмерава и учи. Као узор понашања и целовитости, који би требало да буде, увек је у зони изнад детета, чиме вуче своју ћерку да напредује. Када се каже да дете треба да стигне и престигне свог родитеља, нема ничег лошег у томе. То само указује на потребу детета за осамостаљивањем и индивидуализацијом, а која се остварује када се за то стекну услови. Уколико се у развојном периоду адолесценције границе изгубе, и мајка се из зоне већег степена зрелости спусти на нижи ниво, са кога хода у корак са својом ћерком, може доћи до опасности да млада девојка не формира исправан систем вредности, да не усвоји правила и забране, и да живот схвата олако.
Уколико се у развојном периоду адолесценције границе изгубе, и мајка се из зоне већег степена зрелости спусти на нижи ниво, са кога хода у корак са својом ћерком, може доћи до опасности да млада девојка не формира исправан систем вредности, да не усвоји правила и забране, и да живот схвата олако.
Мајка као инвеститор
Тренинг каратеа, часови енглеског и француског језика, школа новинарства, базен средом и петком, балет, часови математике и компјутера… и све то лепо распоређено у недељу дана, па онда поново, испочетка… Није реткост да родитељи упосле своје дете као машину за испуњавање захтева за интелектуалним, креативним и физичким развојем. Мајке (уз подршку очева) од својих ћерки и синова праве ремек дела и инвестирају у њих. Инвестиција у своје дете у овом случају схвата се као превелико улагање у све сегменте адолесцентног развоја, и форсирање напретка у свим областима које се родитељима чине изазовним. Сваки родитељ улаже у своје дете и његову будућност – формалним и неформалним образовањем, обезбеђивањем ваншколских активности, путовањима и стварањем услова за бављење неким хобијем. Али, у великом броју случајева, деца немају времена да кажу да ли им се то допада или не. Радије прихвате своје нове обавезе и, иако интринзички немотивисана, уче да заволе то чиме се баве. Или макар покушавају. Пројекција родитељских неостварених жеља, или жала за сновима о савршеном себи који се нису остварили, чине да дете или адолесцент постане продужетак њиховог идеалног Ја. Савршена слика о себи се гради и надограђује кроз дете, и улаже се велика количина енергије у тај „пројекат“. Зато се дечаци, и поготово девојчице, осећају као трофеји својих родитеља, у служби задовољења њихових прохтева, што они, гледано из позиције инвеститорске улоге својих мајки и очева, и јесу.
Пројекција родитељских неостварених жеља, или жала за сновима о савршеном себи који се нису остварили, чине да дете или адолесцент постане продужетак њиховог идеалног Ја. Зато се често дечаци, и поготово девојчице, осећају као трофеји својих родитеља.
Мајка каријериста
Међутим, шта се дешава када мајка инвестира искључиво у себе? Када је сама свој пројекат и сву енергију усмерава у развој своје каријере? Овакве мајке често нису код куће и, под изговором да много раде, запостављају своје родитељске обавезе. Своју децу обично, ако не оцу, препуштају бакама и декама или дадиљама, и виђају их онолико колико им обавезе дозвољавају. Дете које не проводи довољно времена са мајком која ће му непријатна искуства „вратити“ у прихватљивом облику и која ће помоћи да се уцелове пријатна и непријатна осећања, добре и лоше ствари, увек ће остати гладно мајке и мајчине љубави. Образац афективне везаности неће бити прихватљив и одговарајућ са мајком, а створиће се у односу са особом са стране која у највећој мери учествује у васпитању. У адолесценцији посвећивање родитеља каријери за ризик има мањак енергије која преостаје за бављење дететом. А уз то и мањак времена. Адолесцент увиђа да мама има преча посла, да није довољно заинтересована, односно заинтересована у оној мери која је адолесценту потребна (а у сваком случају више него што је мајка у стању да пружи када касно уморна дође кући с посла), и ствара доживљај одбачености и мање вредности.
Мајка као духовник
Истицање моралних вредности које адолесцент мора гајити потенцира мајка из позиције „духовника“ и оличења беспрекорне савести. Родитељи су основни фактор изградње супер ега који је извор савести код деце и који, као резултат, ствара осећање кривице уколико особа уради нешто што се противи усвојеним начелима и појму доброг које ствара кроз живот. Критеријуми доброг и моралног се разликују, и зависе од начина васпитања који родитељи примењују. У овом случају, улога „духовника“ коју мајка преузима нема везе само са верским принципима. Реч је о типу односа који подразумева велика ограничења и превисоке критеријуме понашања, при чему су забране егзактне и санкције стриктне. Производ непоштовања моралних начела које мајка поставља и захтева је интензивно осећање кривице, а у случају да се бунтовни адолесцент вођен осећањем омнипотенције и потребом за самосталношћу побуни, казне су углавном оштре. Такве мајке користе реченице као што су „То раде само девојке лаког морала“, „То не приличи девојчици твојих година јер је неморално и ужасно“, и сл. Притом, оваква објашњења не следе за драстичним испадима у понашању и преступима који захтевају казну. Обично се упућују за наизглед баналне ситуације, као што су излазак са друштвом у кафић или остајање после 10 увече код другарице. Правила понашања треба поставити, и јасно дати објашњење детету због чега нешто јесте, а због чега није добро. Дупле поруке или непостојање било какве поруке воде до нејасне симболизације и неразумевања узрочно последичних веза код деце. Мајка не сме бити само извршитељ, већ и васпитач и учитељ, и требало би, уместо ригидног позивања на морал и апстрактне појмове, свом сину или ћерки да да јасно објашњење услова које поставља као родитељ.
Мајка као судија
Улога мајке као судије разликује се од улоге духовника у томе што мајка-судија много више критикује, и потенцира десну страну силогизма ако – онда. Оваква мајка доживљава се као одбацујућа и строга, са ригидним и непропустљивим границама до којих је понекад тешко и допрети. Препознаје се по реченицама „Могла си то и боље“, „Како неко други то може да постигне, а ти не можеш“, и јако често вреднује своје дете у целини на основу једног или неколико његових поступака. Критиком и вредновањем свог сина или ћерке у глобалу, боје слику о њему као глобално лошој особи (или глобално доброј, мада ређе). Родитељ не сме судити о целокупности идентитета свог детета на основу једног поступка, реченице или грешке. Треба да процени његов поступак, али доживљавајући га само као један од многих који чине његову личност. Сталне критике, понижења и процене, чине да се адолесцент формира као несигурна особа која је стално под лупом процене своје мајке, и не стиче базичну способност иницијативе и воље, с обзиром да не постоји сигурна база из које ће у истраживање да крене. Та база увек остаје пољуљана, и пре првог корака, јавља се глас „Да ли сам ја довољно добар?“ или „Ја то нећу моћи.“
Сталне критике, понижења и процене, чине да се адолесцент формира као несигурна особа која је стално под лупом процене своје мајке, и не стиче базичну способност иницијативе и воље, с обзиром да не постоји сигурна база из које ће у истраживање да крене.
Мајка као татина жена
Ситуација да се мама окрене (само) тати може се јавити у било ком периоду развоја детета. Али, уколико се јави у адолесценцији, фази када је све узбуркано, када су осећања неиздиференцирана, када адолесцент из дана у дан преиспитује себе и друге и час излази ван граница породице, час се враћа у мајчин загрљај као најсигурније уточиште – опасно је наоко „напустити“ своје дете и окренути се брачном партнеру. Адолесценција је критичан развојни период за формирање даљег односа са родитељима. Страх од одвајања код адолесцента тиња испод коже, и само чека разлог због кога ће испливати. Адолесценти су јако осетљиви на односе у овим годинама, и често не умеју да покажу своја права осећања. Преокупирани су стварањем идентитета, скупљањем свих делова себе који су се нагло распршили тражећи прави пут за формирање личности, и потребно им је много љубави и подршке да би све то „залепили“. Уколико адолесцент доживи да се мајка окренула само ка оцу и симболично њега/њу ставила са стране, јавља се завист према родитељу супротног пола. Бунтовни адолесцент у том случају може потпуно окренути леђа родитељима правдајући се одбаченошћу и занемаривањем својих потреба, или може кренути у потпуно супротном правцу – бориће се свим силама да поврати љубав коју је у свом доживљају изгубио, а неопходна му је. Само њему.
Као што смо већ рекли, не постоји идеално родитељство. Свака од наведених улога, поред бројних других које мајка (и отац) може заузети, представља екстрем позиције из које родитељ диктира услове и обликује своје дете. Довољно добар родитељ препознаје потребе свог детета, И довољно је толерантан на промене које дете проживљава и разуме их, пружа му љубав и сигурност која му је неопходна да би се он или она саставили, пронашли и наставили даље. И, што је најважније, признају себи да су учинили све што су могли, из најбоље намере, да од свог адолесцента направе доброг човека. А онда су спремни да га пусте даље – у живот.
Ауторка је мастер клиничке психологије
Аутор: Дуња Рељић