“Ne postoji nijedan način da budeš savršena majka, ali zato postoji milion načina da budeš dobra majka.” Džin Čerčil
Kada majka nije “samo jedna”
Ne postoji idealno roditeljstvo – i majka je živo biće, čovek koji radi i greši. Ona ponekad ne ume da odgovori na potrebe svog deteta, nekad ih previše zadovoljava, ili ih ne zadovoljava uopšte.
Koliko smo samo puta čuli „Samo jedna je majka“, pisali pismene zadatke na tu temu, pomislili ili osetili. Priroda majčinske ljubavi i intenzivnost odnosa sa majkom kao objektom ljubavi najsnažnije je osećanje kod čoveka, i osnova je za razvoj svih bazičnih sposobnosti i autentičnost emocija koje iz njega proizilaze. Međutim, ako bismo ovu rečenicu razumeli drugačije, kroz broj uloga koje majka može imati, ona i te kako nije istinita. Šta se dobija kada vidimo da majka može imati različite uloge? Kada može biti drugarica, sudija, investitor, duhovnik, mama na službenom putu? Ili ako je mama telom tu, a duhom ne?
Osnovna funkcija majke u životu deteta je pružanje ljubavi, kako bi dete steklo sigurnu bazu i bazično poverenje, da bi se moglo kasnije odvojiti i nastaviti samostalno u život. Snaga koju dobija primljenom ljubavlju i empatijom od majke služi kao osnova za sva dalja iskustva u životu i razvoju. Međutim, situacija nije baš uvek tako jednostavna i idealna. Ne postoji idealno roditeljstvo – i majka je živo biće, čovek koji radi i greši. Ona ponekad ne ume da odgovori na potrebe svog deteta, nekad ih previše zadovoljava, ili ih ne zadovoljava uopšte. Međutim, uloge koje majka preuzima kao roditelj svog sina ili ćerke može umnogome uticati na dalji razvoj i dugoročno determinisati kvalitet odnosa. Od dece, a posebno adolescenata, često se može čuti da je nečija mama bolja od njegove, i kako je „blago onom drugom sa takvom mamom“. Ipak, da li je druga mama otelotvorenje idealne majke, ili je to samo primer nečega što je drugačije od primerka koji ima kod kuće, a koji mu, iz nekog razloga, ne odgovara? U periodu adolescencije deteta, majke prolaze kroz „drugu mladost“. Takođe, prolaze kroz niz fizioloških promena ukoliko ulaze ili prolaze kroz menopauzu. Majka je tada u fazi života kada počinje da preispituje svoje životne izbore i ciljeve, osvrće se za sobom, i maksimalno je posvećena „izvođenju svog deteta na pravi put“. Ovo može biti plodno tle za sklizavanje u konkretnu ulogu, iz koje će svoje dete sigurno vaspitati i oblikovati. Intenzitet ovog odnosa, uz intenzitet promena koje donosi razvojna faza adolescencije, zajedno tvore kovitlac uzburkanih uloga i emocija koje se razlivaju u različitim pravcima. Korito kojima će poteći predstavlja upravo konkretna i jasno definisana uloga u koju majka ponekad ulazi, i obrazac vaspitanja koje primenjuje.
Majka kao najbolja drugarica
Trend tinejdž serija i filmova često, kao lajt motiv, nameće sliku majke kao najbolje drugarice svoje ćerke. U leksikonima devojčice neretko pišu da je mama njihova najbolja drugarica i, u neobaveznim ćaskanjima sa drugim devojčicama, naglašavaju da sa mamom mogu da razgovaraju o svemu. Razmena osećanja, misli i dilema sa majkom korisno je i doprinosi autentičnosti i kvalitetu odnosa. Ipak, dešava se da majka u potpunosti i doslovno preuzima ulogu drugarice, pri čemu se granice roditelj-dete gube, i urušava se autoritet koji svaki roditelj mora imati. Razlika u godinama i iskustvu je očigledna. Pored njih, postoji i velika razlika u pozicijama koje majka i ćerka u odnosu zauzimaju. Majka je ta koja mora postaviti pravila ponašanja, koja podiže, usmerava i uči. Kao uzor ponašanja i celovitosti, koji bi trebalo da bude, uvek je u zoni iznad deteta, čime vuče svoju ćerku da napreduje. Kada se kaže da dete treba da stigne i prestigne svog roditelja, nema ničeg lošeg u tome. To samo ukazuje na potrebu deteta za osamostaljivanjem i individualizacijom, a koja se ostvaruje kada se za to steknu uslovi. Ukoliko se u razvojnom periodu adolescencije granice izgube, i majka se iz zone većeg stepena zrelosti spusti na niži nivo, sa koga hoda u korak sa svojom ćerkom, može doći do opasnosti da mlada devojka ne formira ispravan sistem vrednosti, da ne usvoji pravila i zabrane, i da život shvata olako.
Ukoliko se u razvojnom periodu adolescencije granice izgube, i majka se iz zone većeg stepena zrelosti spusti na niži nivo, sa koga hoda u korak sa svojom ćerkom, može doći do opasnosti da mlada devojka ne formira ispravan sistem vrednosti, da ne usvoji pravila i zabrane, i da život shvata olako.
Majka kao investitor
Trening karatea, časovi engleskog i francuskog jezika, škola novinarstva, bazen sredom i petkom, balet, časovi matematike i kompjutera… i sve to lepo raspoređeno u nedelju dana, pa onda ponovo, ispočetka… Nije retkost da roditelji uposle svoje dete kao mašinu za ispunjavanje zahteva za intelektualnim, kreativnim i fizičkim razvojem. Majke (uz podršku očeva) od svojih ćerki i sinova prave remek dela i investiraju u njih. Investicija u svoje dete u ovom slučaju shvata se kao preveliko ulaganje u sve segmente adolescentnog razvoja, i forsiranje napretka u svim oblastima koje se roditeljima čine izazovnim. Svaki roditelj ulaže u svoje dete i njegovu budućnost – formalnim i neformalnim obrazovanjem, obezbeđivanjem vanškolskih aktivnosti, putovanjima i stvaranjem uslova za bavljenje nekim hobijem. Ali, u velikom broju slučajeva, deca nemaju vremena da kažu da li im se to dopada ili ne. Radije prihvate svoje nove obaveze i, iako intrinzički nemotivisana, uče da zavole to čime se bave. Ili makar pokušavaju. Projekcija roditeljskih neostvarenih želja, ili žala za snovima o savršenom sebi koji se nisu ostvarili, čine da dete ili adolescent postane produžetak njihovog idealnog Ja. Savršena slika o sebi se gradi i nadograđuje kroz dete, i ulaže se velika količina energije u taj „projekat“. Zato se dečaci, i pogotovo devojčice, osećaju kao trofeji svojih roditelja, u službi zadovoljenja njihovih prohteva, što oni, gledano iz pozicije investitorske uloge svojih majki i očeva, i jesu.
Projekcija roditeljskih neostvarenih želja, ili žala za snovima o savršenom sebi koji se nisu ostvarili, čine da dete ili adolescent postane produžetak njihovog idealnog Ja. Zato se često dečaci, i pogotovo devojčice, osećaju kao trofeji svojih roditelja.
Majka karijerista
Međutim, šta se dešava kada majka investira isključivo u sebe? Kada je sama svoj projekat i svu energiju usmerava u razvoj svoje karijere? Ovakve majke često nisu kod kuće i, pod izgovorom da mnogo rade, zapostavljaju svoje roditeljske obaveze. Svoju decu obično, ako ne ocu, prepuštaju bakama i dekama ili dadiljama, i viđaju ih onoliko koliko im obaveze dozvoljavaju. Dete koje ne provodi dovoljno vremena sa majkom koja će mu neprijatna iskustva „vratiti“ u prihvatljivom obliku i koja će pomoći da se ucelove prijatna i neprijatna osećanja, dobre i loše stvari, uvek će ostati gladno majke i majčine ljubavi. Obrazac afektivne vezanosti neće biti prihvatljiv i odgovarajuć sa majkom, a stvoriće se u odnosu sa osobom sa strane koja u najvećoj meri učestvuje u vaspitanju. U adolescenciji posvećivanje roditelja karijeri za rizik ima manjak energije koja preostaje za bavljenje detetom. A uz to i manjak vremena. Adolescent uviđa da mama ima preča posla, da nije dovoljno zainteresovana, odnosno zainteresovana u onoj meri koja je adolescentu potrebna (a u svakom slučaju više nego što je majka u stanju da pruži kada kasno umorna dođe kući s posla), i stvara doživljaj odbačenosti i manje vrednosti.
Majka kao duhovnik
Isticanje moralnih vrednosti koje adolescent mora gajiti potencira majka iz pozicije „duhovnika“ i oličenja besprekorne savesti. Roditelji su osnovni faktor izgradnje super ega koji je izvor savesti kod dece i koji, kao rezultat, stvara osećanje krivice ukoliko osoba uradi nešto što se protivi usvojenim načelima i pojmu dobrog koje stvara kroz život. Kriterijumi dobrog i moralnog se razlikuju, i zavise od načina vaspitanja koji roditelji primenjuju. U ovom slučaju, uloga „duhovnika“ koju majka preuzima nema veze samo sa verskim principima. Reč je o tipu odnosa koji podrazumeva velika ograničenja i previsoke kriterijume ponašanja, pri čemu su zabrane egzaktne i sankcije striktne. Proizvod nepoštovanja moralnih načela koje majka postavlja i zahteva je intenzivno osećanje krivice, a u slučaju da se buntovni adolescent vođen osećanjem omnipotencije i potrebom za samostalnošću pobuni, kazne su uglavnom oštre. Takve majke koriste rečenice kao što su „To rade samo devojke lakog morala“, „To ne priliči devojčici tvojih godina jer je nemoralno i užasno“, i sl. Pritom, ovakva objašnjenja ne slede za drastičnim ispadima u ponašanju i prestupima koji zahtevaju kaznu. Obično se upućuju za naizgled banalne situacije, kao što su izlazak sa društvom u kafić ili ostajanje posle 10 uveče kod drugarice. Pravila ponašanja treba postaviti, i jasno dati objašnjenje detetu zbog čega nešto jeste, a zbog čega nije dobro. Duple poruke ili nepostojanje bilo kakve poruke vode do nejasne simbolizacije i nerazumevanja uzročno posledičnih veza kod dece. Majka ne sme biti samo izvršitelj, već i vaspitač i učitelj, i trebalo bi, umesto rigidnog pozivanja na moral i apstraktne pojmove, svom sinu ili ćerki da da jasno objašnjenje uslova koje postavlja kao roditelj.
Majka kao sudija
Uloga majke kao sudije razlikuje se od uloge duhovnika u tome što majka-sudija mnogo više kritikuje, i potencira desnu stranu silogizma ako – onda. Ovakva majka doživljava se kao odbacujuća i stroga, sa rigidnim i nepropustljivim granicama do kojih je ponekad teško i dopreti. Prepoznaje se po rečenicama „Mogla si to i bolje“, „Kako neko drugi to može da postigne, a ti ne možeš“, i jako često vrednuje svoje dete u celini na osnovu jednog ili nekoliko njegovih postupaka. Kritikom i vrednovanjem svog sina ili ćerke u globalu, boje sliku o njemu kao globalno lošoj osobi (ili globalno dobroj, mada ređe). Roditelj ne sme suditi o celokupnosti identiteta svog deteta na osnovu jednog postupka, rečenice ili greške. Treba da proceni njegov postupak, ali doživljavajući ga samo kao jedan od mnogih koji čine njegovu ličnost. Stalne kritike, poniženja i procene, čine da se adolescent formira kao nesigurna osoba koja je stalno pod lupom procene svoje majke, i ne stiče bazičnu sposobnost inicijative i volje, s obzirom da ne postoji sigurna baza iz koje će u istraživanje da krene. Ta baza uvek ostaje poljuljana, i pre prvog koraka, javlja se glas „Da li sam ja dovoljno dobar?“ ili „Ja to neću moći.“
Stalne kritike, poniženja i procene, čine da se adolescent formira kao nesigurna osoba koja je stalno pod lupom procene svoje majke, i ne stiče bazičnu sposobnost inicijative i volje, s obzirom da ne postoji sigurna baza iz koje će u istraživanje da krene.
Majka kao tatina žena
Situacija da se mama okrene (samo) tati može se javiti u bilo kom periodu razvoja deteta. Ali, ukoliko se javi u adolescenciji, fazi kada je sve uzburkano, kada su osećanja neizdiferencirana, kada adolescent iz dana u dan preispituje sebe i druge i čas izlazi van granica porodice, čas se vraća u majčin zagrljaj kao najsigurnije utočište – opasno je naoko „napustiti“ svoje dete i okrenuti se bračnom partneru. Adolescencija je kritičan razvojni period za formiranje daljeg odnosa sa roditeljima. Strah od odvajanja kod adolescenta tinja ispod kože, i samo čeka razlog zbog koga će isplivati. Adolescenti su jako osetljivi na odnose u ovim godinama, i često ne umeju da pokažu svoja prava osećanja. Preokupirani su stvaranjem identiteta, skupljanjem svih delova sebe koji su se naglo raspršili tražeći pravi put za formiranje ličnosti, i potrebno im je mnogo ljubavi i podrške da bi sve to „zalepili“. Ukoliko adolescent doživi da se majka okrenula samo ka ocu i simbolično njega/nju stavila sa strane, javlja se zavist prema roditelju suprotnog pola. Buntovni adolescent u tom slučaju može potpuno okrenuti leđa roditeljima pravdajući se odbačenošću i zanemarivanjem svojih potreba, ili može krenuti u potpuno suprotnom pravcu – boriće se svim silama da povrati ljubav koju je u svom doživljaju izgubio, a neophodna mu je. Samo njemu.
Kao što smo već rekli, ne postoji idealno roditeljstvo. Svaka od navedenih uloga, pored brojnih drugih koje majka (i otac) može zauzeti, predstavlja ekstrem pozicije iz koje roditelj diktira uslove i oblikuje svoje dete. Dovoljno dobar roditelj prepoznaje potrebe svog deteta, I dovoljno je tolerantan na promene koje dete proživljava i razume ih, pruža mu ljubav i sigurnost koja mu je neophodna da bi se on ili ona sastavili, pronašli i nastavili dalje. I, što je najvažnije, priznaju sebi da su učinili sve što su mogli, iz najbolje namere, da od svog adolescenta naprave dobrog čoveka. A onda su spremni da ga puste dalje – u život.
Autorka je master kliničke psihologije
Autor: Dunja Reljić