Пекара Трпковић у радно време. Гужва и најбољи бурек на свету.
Она је млада, рецимо друга година факултета. Има лепу карирану кошуљу, фармерке и старке, косу јутрос опрану, лепе зубе и насмејане очи. Прототип „фине студенткиње из провинције, која је већ на првом кораку у Балканској улици морала постати велика и дорасла и озбиљна и одговорна и сналажљива, јер је лепо васпитана и на озбиљном породичном подухвату, на студијама, том луксузу због кога се цела породица жртвовала и од које се то једноставно и очекује“.
Поред ње је човек, око 55 година, низак, сед, са брковима пожутелим од дувана, прастарим панталонама, ципелама из Трста. Манекен радника једне од оних фабрика за које чујемо на телевизији када њихови синдикати блокирају неку пругу или аутопут. Нервозан и очигледно на месту ком не припада, неснађен у гужви и напетости. И Србији. И двехиљадитим…
Изгледа као отац који је дошао да посети ћерку на студијама у Београду, да види где и како живи, да буде мало поносан и да има шта да прича следећих два месеца на кафи на послу.
Ћерка доноси тањир са буреком за ћалета и стају тик поред мене. Она једе неки мали кроасан (па њој, уосталом, и не треба пуно).
Изговара „е сад ћеш да видиш шта је бурек. О томе сам ти причала, тајо“.
И онда…
Креће отимање. Она покушава да му убаци кусур од пар жутих и зелених новчаница у џеп. Он је оштар у неприхватању.
„Нека нека, имам ја још од стипендије, теби треба више…“ изговара ћерка.
Отац се брецну. Годинама увежбано достојанство и дозвољени минус се сукобише у трену у његовој глави и он поклекну и прихвати позамашну позајмицу. Од сто и нешто динара.
Једу ћутке. Заједно су. Уживају.
„Кад ти полази аутобус?“
„У 10.”
„Супер, стижемо опуштено. Много ми је драго да си био. Хвала ти. Чим прође јунски рок ето ме кући.“
Колико ли је оваквих девојака тренутно на привременом боравку у Београду? Дискретних хероја, скромних, исправних и добрих. Загледаних у будућност коју сада стварају својим свакодневним одрицањем и трудом.
Колико ли је родитеља по оним заборављеним градовима по Србији, сиромашних и пристојних, ускраћених за свако задовољство зарад будућности своје деце. И зато што је то код нас тако нормално, јер побогу имају студента.
Мислим се…
Ко ли ће се усрећити с њом?
Која фирма, суд или болница?
Ко ли ће бити срећан да је сретне, и паметан да се одмах заљуби и да је не пушта ни за какав шљаштећи-хипнотишући-привлачећи силикон, хијалурон или шминку?
Коме ли ће она родити неке нове студенте, које ће исправно васпитати, научити вредностима, поносу и испратити у бели свет?
Због којих ће се и она свега одрећи, за неких 20 година…
Сигуран сам да ће доћи време да овакви људи буду срећни. Једноставно мора бити тако. Мора једном кренути.
Прочитах скоро да ови из Трпковића шаљу понекад залеђене тепсије авионом у Ванкувер или Сиднеј, жељној дијаспори која не пита за цену за тај стари познати осећај на непцима и повратак у младост, успомене и безрбижност.
Ко зна где ће се јести. Породица је важна, меридијан није.