Pekara Trpković u radno vreme. Gužva i najbolji burek na svetu.
Ona je mlada, recimo druga godina fakulteta. Ima lepu kariranu košulju, farmerke i starke, kosu jutros opranu, lepe zube i nasmejane oči. Prototip „fine studentkinje iz provincije, koja je već na prvom koraku u Balkanskoj ulici morala postati velika i dorasla i ozbiljna i odgovorna i snalažljiva, jer je lepo vaspitana i na ozbiljnom porodičnom poduhvatu, na studijama, tom luksuzu zbog koga se cela porodica žrtvovala i od koje se to jednostavno i očekuje“.
Pored nje je čovek, oko 55 godina, nizak, sed, sa brkovima požutelim od duvana, prastarim pantalonama, cipelama iz Trsta. Maneken radnika jedne od onih fabrika za koje čujemo na televiziji kada njihovi sindikati blokiraju neku prugu ili autoput. Nervozan i očigledno na mestu kom ne pripada, nesnađen u gužvi i napetosti. I Srbiji. I dvehiljaditim…
Izgleda kao otac koji je došao da poseti ćerku na studijama u Beogradu, da vidi gde i kako živi, da bude malo ponosan i da ima šta da priča sledećih dva meseca na kafi na poslu.
Ćerka donosi tanjir sa burekom za ćaleta i staju tik pored mene. Ona jede neki mali kroasan (pa njoj, uostalom, i ne treba puno).
Izgovara „e sad ćeš da vidiš šta je burek. O tome sam ti pričala, tajo“.
I onda…
Kreće otimanje. Ona pokušava da mu ubaci kusur od par žutih i zelenih novčanica u džep. On je oštar u neprihvatanju.
„Neka neka, imam ja još od stipendije, tebi treba više…“ izgovara ćerka.
Otac se brecnu. Godinama uvežbano dostojanstvo i dozvoljeni minus se sukobiše u trenu u njegovoj glavi i on pokleknu i prihvati pozamašnu pozajmicu. Od sto i nešto dinara.
Jedu ćutke. Zajedno su. Uživaju.
„Kad ti polazi autobus?“
„U 10.”
„Super, stižemo opušteno. Mnogo mi je drago da si bio. Hvala ti. Čim prođe junski rok eto me kući.“
Koliko li je ovakvih devojaka trenutno na privremenom boravku u Beogradu? Diskretnih heroja, skromnih, ispravnih i dobrih. Zagledanih u budućnost koju sada stvaraju svojim svakodnevnim odricanjem i trudom.
Koliko li je roditelja po onim zaboravljenim gradovima po Srbiji, siromašnih i pristojnih, uskraćenih za svako zadovoljstvo zarad budućnosti svoje dece. I zato što je to kod nas tako normalno, jer pobogu imaju studenta.
Mislim se…
Ko li će se usrećiti s njom?
Koja firma, sud ili bolnica?
Ko li će biti srećan da je sretne, i pametan da se odmah zaljubi i da je ne pušta ni za kakav šljašteći-hipnotišući-privlačeći silikon, hijaluron ili šminku?
Kome li će ona roditi neke nove studente, koje će ispravno vaspitati, naučiti vrednostima, ponosu i ispratiti u beli svet?
Zbog kojih će se i ona svega odreći, za nekih 20 godina…
Siguran sam da će doći vreme da ovakvi ljudi budu srećni. Jednostavno mora biti tako. Mora jednom krenuti.
Pročitah skoro da ovi iz Trpkovića šalju ponekad zaleđene tepsije avionom u Vankuver ili Sidnej, željnoj dijaspori koja ne pita za cenu za taj stari poznati osećaj na nepcima i povratak u mladost, uspomene i bezrbižnost.
Ko zna gde će se jesti. Porodica je važna, meridijan nije.
Čitam vas tekst i suze same krenuše….valjda sam se setila svog oca…pa toga da sam i ja bila student,doduše beogradski, ali u mnogim situacijama ravnopravan sa ostalima koji su dolazili u ovaj naš divni grad.Sad shvatam da su povremene „pozajmice „ocu i majci od studentskog kredita sitnica u odnosu na ono što su oni uložili u mene…..Hvala im za to.Vama hvala na dirljivom tekstu.
Lepa izmišljena priča.
Nije izmišljena, niti pojedinačna.
Jole, idi skoči s mosta.
Vidite koliko su ljubav, sreća i pre svega zdravlje, glavni ključ za podršku, a podrška za uspeh.
Znate, postoje i ona deca koja su bila oslonac roditeljima skoro celoga života, koji su živeli od svoje mašte i bili donekle srećni od toga…
Ali zapitaše se jednom i oni kada će sve svoje vrednosti dokazati. Kada će sve svoje maštarije koje obuhvataju nešto potpuno drugačije no što druga deca zamišljaju, doživeti.
A onda shvate da su se celoga života krpili… I da bi ostvarili svoje jake želje za postizanjem rezultata u daljem obrazovanju, edukovanju, sportu i svim svojim talentima koje poseduju, moraju prvo raditi kako bi zaradili za isto ili se snalazili na ovaj ili onaj način.
Izopačenost takvog društva, roditelje te iste dece,podstiče da razmiišljaju o tome kako su obaveze prema detetu ispunili koliko im je to finansijska mogućnost dozvoljavala, u toku njihovog osnovnog ili srednjeg obrazovanja. I da je pesimizam koji vlada nakon visokog školovanja samo još veći uticaj na njih, i pored same finansijske situacije, da tu i stanu. Ili u najgorem, da se oni ni ne pitaju za budućnost svoga deteta.
Onda deca ili tek odrasli ljudi, ostaju zarobljeni između želja i mogućnosti. Postaju jedinka, i u stanju su da rade bilo šta kako bi sebe izgradili.
Ali jedno je sigurno. Svi ti mali ljudi velikog srca postaju hrabri, jači, pametniji, optimističniji, efikasniji, sposobniji, snalažljiviji i pre svega bolji ljudi !
Toliko veruju u sebe, grabe i rmbače dok ne ispune za početak bar deo onoga što nose u sebi.
I najmanji uspeh rođen mukom je najlepši osećaj, pogotovo kada zaradiš svojom.
Poštuješ svaki zarđeni dinar, međ’ onima koji su sve to imali na tanjiru.
Nadam se da ću uspeti da se izborim do kraja kako bih bez problema razmišljala da ću jednog lepog dana postati roditelj, majka i podrška svom budućem detetu, njegovom bezbrižnom detinjstvu, kao i ponos svojim roditeljima.
…
Divno.
I sama sam bila student koji je u Beograd dosao zbog studiranja. Vise puta mi se desilo da u nekom slucajnom starijem prolazniku ugledam svog tatu.. ili da u autobusu primetim ruke koje su iste kao kod moje majke. To je valjda nedostajanje. Kad ti je tesko jer ih nisi video vise od mesec dana, a tu si jer nemas drugu opciju.