Првосептембарски “copy-paste”

август 5, 2019

Тридесет првог августа деведесет и треће године, имам непуних седам година, косу која жели да буде фризура, брата од годину дана, пса, мачора, плави бицикл и неуморну жељу да се сређујем “на лепо” када идем напоље да се ваљам по прашини. Имам браон ципелице од преврнуте коже, налик на спенсерице. Бојим се шок жвака и оних пуцкетавих јестивих гранула у кесици. Волим да једем мекице и крофне. Волим да пијем кафу из тацне са баком и њеном другарицом, комшиницом, бабом Ма. Волим да измишљам приче. Волим да носим рајф. Волим своју колекцију рајфова. Волим јесен у свим својим бојама. Волим када кућа замирише на ванилин шећер и вишње.

Тада мислим да су ми родитељи матори. Најматорији и најстрожи на свету. А моја мама, прескок на то време, има једва тридесет, а тата тридесет две.

Ево, овде и сада, док натегнутим конопцем извлачим сећања, као кофу из бунара којем уместо дна видиш црну туфну, имам више година од њих. Имам и више разумевања за њих, али се правим да и даље не капирам ништа. Јербо, тврдоглава као мазга.

Године су релативна ствар. Учини ти се некад много их је, тешке су и криве ти леђа, а некад дођу лагане као паперје, неосетне су и лаке, можеш све и свја. Ту негде протрљаш очи, кад оно, те године, као најфинији песак беже из шаке. Јесу ли икада биле ту? Који ми је сокак појео двадесет и кусур година тако брзо, да од фонтане на глави са коврџавим потоцима, ја опет, стрмоглаво јурим у “још једно спавање па први разред”.

Видим маму без иједне боре на лицу, сјајне, ведре младалачке, маслинасте коже, јаке косе и предивног белог осмеха, како чучи поред мене и намешта ми естетски усаглашен одевни комбинат за први разред. Синхронизује ми браон, сомот хаљиницу на брателе. Навлачи ми круте зелене хулахопке, које непрекидно падају. Крута сам и ја, па се све време борим и негодујем да нећу. Шта нећу, не знам ни сама, знам само да нећу и да нервирам маму. Јер, ето, ја, опет нешто нећу. Моја мама ускраћена за многобројне интернет родитељске мудрости, није знала да је моја бољка „нећу“, допливала из мог невољења неизвесности.

Прилике су тако хтеле, да моје дете буде копија мене. У плавој коси. Прилике су се, могу слободно да кажем, мало и опустиле при штимунгу, па су извеле један екстремни “copy-paste”.

. Вероватно су мислиле, гушећи се од смеха – време је за враћање дугова, време је за одштету родитељима. Морам само да истакнем да сад уживају. Сад кад их се не тичем толико.

У моментима који теку кроз ове редове моје дете има непуних седам година. Нема брата, ни сестру. Имала је пса некада давно. Имала је малог, полу ћоравог мачора Плишу, који је побегао кроз прозор. Има бицикл, розе. Има ролере. Има ујака. То је онај мали из првог пасуса од годину дана. Има баку и деку. То су они млади, једри и зелени, с почетка, такође. Има мене. Ту малу, круту, нећкалицу без зелених хулахопки и хаљине на брателе, која сада има скоро тридесет три. Нема обрве. Заправо, има, али су веома светле, готово беле, па се тек назиру да уоквире то лепо лице, украшено са два небеско плава ока. Она, за разлику од мене, има прелепу косу. Плаву, дугу, падајућу, мекану. Увек има фризуру, без да се труди. Воли крофне. Воли да измишља приче и да се веома спретно игра речима. Воли када кућа мирише на слатко. Воли свог ујака највише на свету. Воли плаву боју. Воли да носи рајф. Воли своју колекцију рајфова.

Него, свега овога не би ни било да није првосептембарског очекивања првог разреда и основне школе. То те одведе пут сећања и не можеш да се отргнеш том поновном жвакању свега већ проживљеног, само у одећи коју си сам бирао и места у ложи да одгледаш представу из друге перспективе. Схваташ, више разумеш, искуства су те нахранила, подмазала или растурила. У односу на то си или сумњичав, или оптимистичан, или запет. Тренутно сам недефинисана. Рад радости, ред неизвесности, ред ишчекивања и цупкања, у поприлично бољим ципелама од оних из уводног пасуса.

Први септембар деведесет и треће је мирисао на лето још увек, али на оне дане када је тмурно и топло, и не знаш да ли ти је лепо или ти нешто смета. Све ти мало чудно.

Сваки излазак из куће сам морала да испоштујем тако што ћу да исплачем једну партију. Причала сам већ у редовима који су претходили да сам патила од бољке „нећу“. Додуше, та бољка никада није ишла сама, већ руку под руку са „не могу“, „не желим“, „не знам“ и „ништа ми није право“. И тако, свеже исплакана са натемпираном мамом на „експлодираћу сваког момента, па ћеш ме запамтити“, кренула сам у школу. Низбрдица, равно, надвожњак, труцкава низбрдица од пар минута, опет равно и на ћошку школа. Мој тата је ишао у исту школу, па сам ја, као што доликује својеврсном егоцентрику, очекивала црвени тепих и аплауз. Како другачије кад сам дете бившег ђака? Мој тата је мени битна особа, то би требало да се преслика и на остатак света, зар не? Молим лепо, сасвим логично.

Срце ми лупа. Шта ће тамо да ми раде? Где су ми другови из предшколског? И где ми је Дарија, моја другарица и сигурна лука из предшколског? Она није са мном у разреду. Очи ми се пуне сузама, уста ми се криве и тресу, али бојим се да заплачем. Блам ме је. Сузе и дрекање чувам искључиво за маму и наша четири зида. Једино пред њом могу поштено да отпушим вентил и пустим све напоље. Зашто бих јој ускратила то задовољство?

Дарије без, са главом у магли од суза које држим под ручном, чекамо испред наставничког улаза у школу. Исфенирана и сређена на перфектно, нашминкана на вау, на штиклама таман елегантне висине, тог првог септембра ето је учитељица Јасна. Ред сликања, ред руковања, ред лептирића у стомаку, летели су моменти као ношени топлим маестралом, да би се настанили у дрвене клупе учионице I-2.

Јасна је прелепа и делује као дечији бромазепам на моју нервозу. Допада ми се. Мирнија сам.

Добили смо лист папира да нацртамо како смо доживели први дан школе. Жали боже папира који сам ја добила, јер моје леве руке на нивоу трогодишњег детета нажврљале су шта су знале. Никада се цртање, бојице и остали уметнички елементи и ја нисмо слагали. Њима сам објавила рат оног момента када су сва деца без проблема цртала чича Глишу, а мени је припадала мука од сваког дела његовог простог тела. Оно што нисмо знали јесте да ће наша учитељица Јасна да чува тај наш први цртеж до последњег дана четвртог разреда, када смо јој на крилима за пети разред махнули отпоздрав, као и она нама и школи уопште, јер је мој разред био њена прва и једина генерација. Потом је отишла у Министраство Просвете.

Много је био леп тај први разред. Уживали смо и ми и учитељица Јасна. И памтим да смо се дружили сви заједно. Није било групица. Није било одметника. Није било избегавања. Заслуге, све до једне, иду Јасни. Једино ми је остало, да се из петних жила надам за још један животни, маестрални „цопy пасте“ да и моје дете добије неку верзију Јасне, и неку верзију мог И-2. То би била фора.

Животне прилике, може један изазов?

Извор: www.tashonlash.net, autor Jelena Jovanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама