Podizanje dece nikada nije bilo izazovno kao danas. Sve te oprečne škole mišljenja, raznorazne školice sporta, jezika, matematike, programiranja… Kako da pomognete deci da postanu dovoljno dobra kad svi ostali svoju stavljaju u niski start čim izađu iz pelena?
Svaka porodica danas ima poseban način vaspitanja, jer se zajednički sistem vrednosti izgubio. Ali svi želimo da nam deca budu srećna kad porastu. I da rade ono za šta su talentovana kako bi se manje mučila u životu.
Deca se sklanjaju sa ulice zbog poroka, lošeg društva, manijaka. Upisuju ih na svakakve aktivnosti. Ali roditelji se i nadaju da će ih ovime steći nova znanja. Klinci su više u zatvorenom nego što se druže u parku. Zato kod mnogih kao da postoji zastoj u razvoju, pa desetogodišnjaci i dalje ne znaju da se igraju grupnih igara, već samo u parovima.
Vaša deca zaista mogu da postanu bolja nego vi. Treba im pomoći da ostvare svoj potencijal i pružiti emocionalnu podršku.
Ali gde je granica?
Znam dete koje sa pet godina pohađa tri strana jezika, dva plesa i dva sporta. Znam i drugo koje ide na glumu, plivanje, jezike i sport, treće – na mentalnu aritmetiku i još 4 aktivnosti. Njihovi roditelji žele da im deca još od malena uhvate prednost u odnosu na vršnjake.
Gde će sa tom prednošću? Koliko naša deca treba da urade da bi postala dovoljno dobra?
Zašto toliko mnogo očekujemo od njih?
Zato što odgajamo posebnu decu.
Zato što ste otkrili veoma rano koliko talenata oni imaju.
Zato što hoćete da na vreme razvijete ostale.
Zato što vi niste imali priliku da ostvarite svoj pun potencijal.
Zato što želite da imaju bolji život od vas.
Lako je da upadnete u zamku da radite za obrazovanje svoje dece sa svom tom pričom o ranom razvoju deteta. Ali ljudi koji rade u veoma profitabilnim industrijama obrazovanja nekako zaborave da vam kažu sledeće:
„Većina nas je prosečna a i naša deca, takođe.“ – Medlin Levin
Ova rečenica mi je otvorila oči. Čula sam je od Medlin Levin, psihologa sa Stenforda i autorke bestselera Njujurk Tajmza.
Gospođa Levin kaže da su đaci i studenti danas pod tolikim stresom jer njihovi roditelji misle da dečji životi zavise od njihovih ocena. Daju čitavo bogatstvo kako bi im obezbedili najbolje obrazovanje. Ali istraživanje sa Jejla kaže da pametna deca koja su i vredna budu uspešna bez obzira na koji koledž idu.
Levin objašnjava da su roditelji opsednuti obrazovanjem, jer su takmičarski nastrojeni. Stoga žele da ih drugi vide kao posebne i neranjive. Naravno, osećaju i da su njihova deca takođe posebna.
Ali deca nisu daleko od svojih roditelja kada je u pitanju intelekt. A većina njihovih roditelja nije dobila Nobelovu nagradu.
Tako da se mnogo roditelja izgubi usput u podizanju svoje dece. Treba se malo uštinuti i shvatiti: Moje dete je posebno pre svega zato što je moje. I možda ono neće želeti sve ono što ja želim da mu pružim.
Ključ dobrog roditeljstva je u tome da mislite da su vaša deca jednostavno dovoljno dobra.
Naišla sam na ovaj tvit koji najbolje sumira odnos današnjih roditelja prema svojoj deci:
„Vaša deca vam ne pripadaju. Vi ste pozajmili vreme da biste bili sa njima. Vaša mislija, ako odaberete da je prihvatite, je da izgradite bolje ljudsko biće; ne da izgradite mini verziju sebe i sve svoje izneverene nade i snove. Pomozite im da postanu najbolja verzija SEBE, a ne najbolja verzija VAS.“
Još jedna stvar sa decom koju tretiraju kao posebnu je da su egoistična. Misle da zaslužuju bolje od drugih. Kada su mala, otimaju igračke od druge dece, šefuju i prave scenu kada ne dobiju balon ili moraju da hodaju umesto da ih roditelji nose. Problem je u tome što mama i tata neće biti uvek tu da štite svoje dete od „lošeg“ prijatelja, „očajnog nastavnika“ ili „nefer tretmana“. Šta se dešava kada porastu?
Rizik toga da podižete decu kao da su veoma posebna je u tome da ona na kraju upadnu u nevolju, jer vi kao roditelji niste ispravili dečije ponašanje kada je to bilo potrebno. Pedagog Snežana Golić upozorava:
“Ne možemo znati koje dete će biti problematično, ali možemo znati čije… Dete koje roditelji postavljaju na tron, kako drugačije u tom uzrastu nego neosnovano, kasnije ima problem da sa trona siđe, a društvo ima nultu toleranciju na kvazi prinčeve i princeze, što je bolno.“
Kasnije posledice mogu da se kreću od depresije do kriminala. Deca na čiju agresiju roditelji zažmure će jednog dana dobiti batine od jačeg od sebe. Oni koji „kraduckaju“ mogu da postanu ozbiljni prestupnici.
A možda najgore prođu deca koja su uzorna i dobra. Ona se večito bore da dokažu da dovoljno vrede tako što će biti najbolja. Takmiče se sa drugom decom zato što ne mogu da podnesu poraz. A ne može se u svemu i uvek biti najbolji.
Tako da – u redu je. Vaša deca će verovatno biti posebna samo onima koji ih vole. Ali tako je sa svima nama.
I ona jesu dovoljno dobra baš takva kakva su. Sa jednom vanškolskom aktivnošću ili dve. Jer ako nisu strastvena po pitanju toga šta uče i rade, uvek će biti nekog ko će ih kasnije nadmašiti. Dakle, nema mnogo svrhe odgajati ih tako da budu najbolja.
Biti prosečan je sasvim ok. Vaša deca će biti dobro. Samo ih ne ispravljajte. Volite ih takve kakva jesu i verujte u njihov potencijal. Pustite ih da rastu. Jer ako vi ne verujete u svoje dete, ni ono neće postati ostvaren čovek.
Dajte im ljubav i naučite ih da život nije bajka. I onda će oni sigurno postati bolji nego što ste vi. Biće dovoljno dobri.
Autor: Maria Milojković – nekad teacher, prevodilac i ćata u fensi firmi. Ostala bez posla, pa počela da piše i uči da ne bi poludela. Piše na američkom Mediumu, objavila dečju dvojezičku knjigu na Amazonu i Kobou. Kupila tegove od po 3 kg, ali nikako da skine stomak. Pratite je na Fejsu, na Instagramu ili na njenom sajtu gde će vam pokloniti e-knjigu o vaspitanju dece.