Negoduje jedna koleginica, pedagog (da ne kažem „pedagogica“, da mi se neko ne bi smejao, jer ako postoji „pedagogica“, mora postojati i „mašinovođica“), stručna saradnica u jednoj osnovnoj školi: smeta joj što ponekad za (tzv.) stručne saradnike i (tzv.) prosvetne savetnike kažem – KONTROLORI, kao – oni nisu kontrolori, njihova funkcija je savetodavna, i sami nazivi na to upućuju. Tja, što bi rekli u Šaka Zulu plemenu: i na autobusu piše „lasta“, pa ipak znamo da on ne leti.
Ne tvrdim ja da su sami kontrolori krivi što im u opisu posla i u nazivu stoji jedno, a oni rade nešto drugo, loš Sistem im je, kao i svima nama u obrazovanju, nametnuo poziciju vuka u jagnjećoj koži, ali, brate-sestro, treba biti iskren pa priznati realno stanje stvari i stvari nazvati njihovim pravim imenom.
U nekom komentaru jedan moj bivši učenik je odlično opisao – kako uznemirenost i strah kod nastavnika, pri dolasku kontrolora, primećuju, i to više nego jasno, i sami učenici. Da li sami nastavnici svoju uspaničenost priznaju jedni drugima ili ne – drugo je pitanje. Da li je baš panika ili tek jedna doza uznemirenosti – pitanje je nijansiranja.
Izvinite, ako vam neko dolazi da vas savetuje – vi ga oberučke prihvatate! Ako dođe da vas kontroliše, I TO U SFERI SUBJEKTIVNIH SAGLEDAVANJA I DAVANJA NADOBUDNIH PREPORUKA KOJE ZAVISE OD LIČNIH PEDAGOŠKIH AFINITETA, pri čemu ne znate da li ćete, kako i koliko ugoditi posmatraču – onda je ljudski razumljivo da se mora javiti makar uznemirenost. Jer ste izloženi KONTROLI!
Pravi savetnik bi došao da namerom da dopre do realnog stanja stvari, i preko razgovora sa nastavnikom, i kroz razgovore sa učenicima, i da nastavnika svojim SAVETIMA korak po korak vodi, prati i vodi, ka ispravljanju onoga što je loše, te ka boljem radu. Cela ta, takva procedura bi sama po sebi PRIDOBIJALA nastavnike, i dolazak takvih PRAVIH savetnika ne da ih ne bi uznemiravao, već bi im rado otvarali dušu u vezi sa svojim radom, UISTINU I OČEKUJUĆI POMOĆ U ONOME U ČEMU SE NI SAMI NE SNALAZE.
Ovo što se i kako se sada radi, što kaže narod – savetnika nije ni videlo!
Da se u kontroli nastavnog rada ne radi o stotinama varijabli koje se u nepredvidljivim kombinacijama ukrštaju, a za koje je najgora moguća varijanta da ih MEHANICISTIČKI MERITE I KONTROLIŠETE KROZ NEKE POMPEZNE EVALUATIVNE ŠEME – ni nastavnici se ne bi toliko uznemiravali zbog dolaska kontrolora. Ovako: nikada ne mogu znati šta će i kako od posmatranog kontrolor da shvata i vrednuje, te nikada ne može biti siguran šta će u njihovom viđenju da ispadne kao dobro, a šta kao loše; dodatno, u samoj realizaciji nastavnik nikada ne može da bude siguran, jer radi sa živim bićima, šta će od planiranog, zamišljenog, ispasti kao dobro, a šta kao loše. Otuda i trema, uznemirenost, čak – stresovi. Jer se radi i o kontroli, i o dešavanjima sa mnoštvom varijabli koje se nepredvidljivo ukrštaju, a znaš da ih neko uskogrudo sagledava kroz neke uprošćene šeme!
A to, da je ČISTA BESMISLICA na osnovu jednog, neka ih bude i dva-tri, na ovaj način posmatranog časa donositi takoreći presudne zaključke o radu svakoga od nas – da zaobiđemo kao temu, mnogima će i ova doza nabacanih teza biti dovoljna za ovopopodnevno nerviranje.
Izvor: nekinovinastavnici.wordpress.com