Negoduje jedna koleginica, pedagog (da ne kažem „pedagogica“, da mi se neko ne bi smejao, jer ako postoji „pedagogica“, mora postojati i „mašinovođica“), stručna saradnica u jednoj osnovnoj školi: smeta joj što ponekad za (tzv.) stručne saradnike i (tzv.) prosvetne savetnike kažem – KONTROLORI, kao – oni nisu kontrolori, njihova funkcija je savetodavna, i sami nazivi na to upućuju. Tja, što bi rekli u Šaka Zulu plemenu: i na autobusu piše „lasta“, pa ipak znamo da on ne leti.
Ne tvrdim ja da su sami kontrolori krivi što im u opisu posla i u nazivu stoji jedno, a oni rade nešto drugo, loš Sistem im je, kao i svima nama u obrazovanju, nametnuo poziciju vuka u jagnjećoj koži, ali, brate-sestro, treba biti iskren pa priznati realno stanje stvari i stvari nazvati njihovim pravim imenom.
U nekom komentaru jedan moj bivši učenik je odlično opisao – kako uznemirenost i strah kod nastavnika, pri dolasku kontrolora, primećuju, i to više nego jasno, i sami učenici. Da li sami nastavnici svoju uspaničenost priznaju jedni drugima ili ne – drugo je pitanje. Da li je baš panika ili tek jedna doza uznemirenosti – pitanje je nijansiranja.
Izvinite, ako vam neko dolazi da vas savetuje – vi ga oberučke prihvatate! Ako dođe da vas kontroliše, I TO U SFERI SUBJEKTIVNIH SAGLEDAVANJA I DAVANJA NADOBUDNIH PREPORUKA KOJE ZAVISE OD LIČNIH PEDAGOŠKIH AFINITETA, pri čemu ne znate da li ćete, kako i koliko ugoditi posmatraču – onda je ljudski razumljivo da se mora javiti makar uznemirenost. Jer ste izloženi KONTROLI! (više…)