Kradljivci kreveta

avgust 16, 2015

Postoje dvije grupe roditelja kada je režim i raspored spavanja dece u pitanju. Prva grupa roditelja od početka bebe stavlja u njihovu sobicu i poseban krevetić, u kom se one od prvog dana navikavaju na sopstveni prostor dok roditelji imaju svoj krevet. Druga grupa, kojoj i sama pripadam, pušta decu da im okupira krevet godinama, čime pošteno spavanje postaje nestvarna bajka.
spavanje-1429774327 Do ćerkine četvrte godine nismo imali dečiju sobu. Kad se rodio brat pregradili smo jednu veliku sobu da bismo dobili sobu za nju. Kupila sam joj slike za zidove s likovima iz crtanih filmova. Ona je bila oduševljena što, konačno, ima svoj prostor. Uspavljivala sam je u njenom krevetu. Lovili smo zvezde i mesec po plafonu, pričali priče i sve je bilo čarobno. Pomislila sam kako lako rešismo problem guranja nas troje u jednom krevetu.
Onda je na svet stigla još jedna beba koja voli da spava sa mamom. Uskoro se došunjala i moja velika beba a suprug se, strateški, išunjao u dečiju sobu. Nikad nisam bila sigurna da li će ujutru brojno stanje članova porodice biti isto kao uveče kada smo otišli na počinak. Ona bi se u toku noći prikrala, uvukla u krevet; zatekli bismo je sklupčanu i usnulu pored mene. Znala sam da joj treba moja blizina, makar i ovako.
Beba je velika promena, ne samo za majku već i za sve u porodici, naročito za starije dete. Odednom, ono više nije u centru pažnje. Centar je zauzeo mali drekavi smotuljak koji samo kenjka, zanoveta i od kog mama ne može da se posveti svom prvencu.
Uprkos ogromnom umoru morala sam joj se kvalitetno posvetiti, makar u večernjim satima, pred odlazak na počinak dok beba uveliko spava. Tada bi se ušuškale u njen novi beli krevet, pričale priče, pevale, a onda bi moja ljubljena, čupava glava zaspala čvrstim snom.
Paralelno s dolaskom novog člana porodice u ormare i pod krevete počne doseljavanje čudovišta, toliko strašnih da deca od njih jedva zaspu. Čudovišta šuškaju u mraku, mašu repićima i čine sve kako bi dete oterali kod mame u krevet. A mama ima dva izbora: prvi – da ubeđuje dete da čudovišta nisu stvarna i ne odustaje od spavanja u odvojenim krevetima; drugi – da prigrli svoje čedo i istisne sve strahove iz uznemirenog srca. Opet spadam u drugu grupu. Znate, pre nego što sam rodila prvo mislila sam da me niko i ništa ne može pokolebati kad nešto odlučim. Sada je dovoljno jedno tužno lice da sve moje odluke lagano padnu u vodu.

Pre neko veče posmatram ih kako spavaju: beba u krevetiću a ćerka u mom krevetu. Razmišljam koliko sam srećna što ih imam i koliko sam ih samo želela. Čim sam se uvukla u svoju polovinu kreveta moja princeza se promeškoljila, prebacila svoje noge na moju stranu i ostavila mi neznatan prostor za ležanje. Pomerim je najnježnije. Čim je nanjušila da sam se ispružila opet se zarotirala i sabotirala svaki pokušaj da se na sopstvenom krevetu ispružim kao čovek. Kakav je to reciprocitet kada najmanji ljudi zauzimaju najviše mesta na ležaju. Tužno gledam u onaj prazan prostor. Džaba da se prebacim, ona oseti i eto je sa druge strane.
 
 

Umor, na svu sreću, učini svoje. Zaspim bez problema i na mom, majušnom delu kreveta. Jasno mi je da će to trajati nekoliko godina, možda još dve-tri. Onda će sami otići iz maminog kreveta. Znam da ću ostati željna njihovog mirisa i zvuka ujednačenog disanja koje bi razgalilo i najtužnije srce.
Mnoge mame se brinu da li će odvoeno spavanje napraviti jaz između njih i supruga. Na to gledam ovako, birala sam ga za čitav život, što je pristojno dovoljno vremena, ako nam Bog podari dobro zdravlje, u odnosu na nekoliko godina koje imamo kao privilegiju da zaspimo uz miris dece koja traže našu blizinu i utehu. Oni koji to ne shvataju ili ne žele da shvate, nisu dorasli zadatku tate i male žrtve zarad mirnih noći i slatkih snova svojih potomaka. Čitav život je pred nama da nadoknadimo propušteno, naravno, pod uslovom da preteknemo do dugovječnosti. I da ne preteknem, nije mi žao. Mir i ljubav kojima sam okružena nemerljivi su.
Tata, izvini što imaš svoj mir i komfor u dečijoj sobi! Mi bismo još malo da uživamo, znamo da i nemaš nešto protiv. Vratićemo ti mamu, ne brini, čim još malo porastemo i pošaljemo čudovišta nazad u svijet bajki.
(Priča iz knjige ,,Kako raste mama”) Napisala> Tatjana Kuljača
Tatjana Kuljača
Izvor:  Mamizam

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama