Eкспанзија дигиталних уређаја и њихов уплив у све сегменте живота довео нас је до велике глобалне „кризе рукописа“. Учитељи, родитељи, психолози, политичари, физијатри широм света расправљају о томе да ли би требало од деце тражити да развијају нешто што се све чешће сматра превазиђеном вештином. Навикнути на брзе интернет везе и уређаје, почели смо да ценимо брзину коју нам даје куцање и делује као да нема сврхе подизати оловку и писати по папиру кад је тастатура тако згодна, једноставна и брза.
Ипак, један од најважнијих циљева данашње школе би требало да буде да очува традицију писања руком. Ево и зашто.
Разбијање митова о лепом писању
Није овде у питању само носталгија – ефикасност куцања често је прецењена.
“Последњих година шири се мит о томе како је у ери рачунара писање руком превазиђена вештина. Али истраживања не кажу тако. Наиме, деца до неких 11 година старости писала су више речи, писала су брже и изражавала више идеја онда када су писала руком, било штампано или писано, него кад су куцала на тастатури.” рекла је Вирџинија Бернингер, професор на Универзитету у Вашингтону, у свом интервјуу за Washington Post. Она је признати експерт управо у области истраживања вештине писања руком, а резултати њених студија у основним школама кажу – писање руком побољшава способност деце да мисле.
Ангажовање мозга
Снимак мозга током ове две активности – писање руком и куцање на тастатури – такође показује да обликовање слова руком води већој можданој активности. Такође, писање руком повезано је са бољим дугорочним задржавањем информација, бољом организацијом мисли и повећаном способношћу за генерисање нових идеја.
Нико још не уме да објасни због чега је то тако, иако истраживачи издвајају један разлог као највероватнији – када пишемо руком, свако слово у свакој речи захтева другачији покрет и ангажује мозак. Док куцамо, ми понављамо исте покрете, изнова и изнова, која год била реч.
Други разлог који се наводи је то да физичко обликовање слова обликује концепте у мозгу. Примера ради, ако желим да напишем реч „рукопис“, мораћу да обликујем седам различитих слова и да их спојим. Ако ту исту реч откуцам, само ћу поновити седам истих покрета. Писање захтева више труда и више ангажује мозак, остављајући дубљи печат него куцање. Тај печат је изгледа веома важан кад учимо нове ствари.
Док пишемо, правимо изборе
Још један тег који претеже на страни писања руком је то што се код писања морају правити избори. Истраживачи са Принстона спровели су три студије на студентима, где су открили да они који су хватали белешке на лаптопу, имају слабије резултате приликом одговарања на концептуална питања, од оних који су писали на предавањима. Дакле, док хватамо белешке руком, ми информације процесирамо на другачији начин, те покушавамо да напишемо текст својим речима како бисмо били ефикаснији. На тај начин писање није механички, већ смисаони процес.
Можда када бележимо оно што чујемо својим речима уместо дословно, морамо да обратимо више пажње. Пошто не можемо да ухватимо баш све што је речено ако пишемо оловком као што бисмо могли на тастатури, на неки начин смо приморани да брзо одлучимо на који начин ћемо речено забележити у року од пар секунди, а истовремено да слушамо оно што се говори даље.
Учите од великих
А за одрасле који се питају зашто би оловку користили кад немају времена, ретко кад морају да пишу, а рукопис им је већ формиран, постоје ваљани разлози и за то. Познати писци који кажу да им је и у време постојања писаће машине увек први избор био оловка су и Труман Капоте и Владимир Нобоков, а Квентин Тарантино тврди да се поезија не може откуцати.
А ту је и смањена могућност ометања кад пишете руком. Кад сте за рачунаром, веће су шансе да ћете проверити мејлове, Твитер или друге друштвене мреже, док код оловке и папира та опасност не постоји.
Приредила: А. Ц.