– Хало, куме?
– Оооооо…. Па, где си, кумашине, сто година те нема! Какав си ми?
– Еј, лудница нека, шта да ти причам… Какви сте ви сви?
– Добри смо, оно, стандардно. Ја радим, Мила узела пар дана одмора, одвела децу код својих мало пред школу, и тако, нигде нисмо ишли, наравно, па бар мало да удахну ваздуха, знаш… Ви?
– Није лоше, ето, радимо… Ни ми нигде летос, класика… Сад и овај мали креће у школу, па фрка, знаш већ…
– Аааа, па сад је јасно што се јављаш, треба веза за учитељицу опет, је л’ тако…
– Овај… Није тако једноставно, у ствари… Нешто је другачије сад него за Марка… Ево, пробаћу да ти објасним… Да, треба ми веза, да се не лажемо. Али, сад ми треба веза да упадне код неке, оно… Што би рекли – ’ноу нејм’ учитељице, ако ме разумеш…
– Види, слагао бих кад бих рекао да разумем!
– Овако, хајде да пробам што краће, ’зиповану верзију’, што бисмо ми, програмери, рекли. За Марка смо били у фазону да добије најбољу. И сећаш се, ми смо се распитали, жена је змај, заиста, чули смо све најбоље о њој. И Ивана и ја смо одабрали њу, ниједну другу, замолили тебе, и све супер, али превидели смо једну ситницу – да ће још људи пожелети да упадне код ње. И то углавном разних људи, оних који јуре везу у очају и у фазону су „нисмо ми успели да га васпитамо, учитељица ће“, разумеш ме?
– Аха…
– И онда имаш ситуацију где је учитељица супер, а деца и родитељи једно осамдесет посто – катастрофа! И шта се дешава – учитељица не може ни да ради, разумеш? Жена прво почела све оно како треба, видим Марко баш оно напредује, што год га питам зна, па онда приредбе, секције, све као у некој приватној школи. Међутим, онда кренули родитељи са својим захтевима, претњама, знаш већ… А деца – дивљаци, туче, крађе, уништавање, ма да ти не причам. Онда кад су видели да Марко није у том фазону, неће са њим да се друже, он је онако васпитан, знаш, ма циркус! Ја га у почетку учио да се са свима дружи, сад сам у фазону – чувај живу главу, знаш… Да не дужим, жена се, човече, разболела. Али стварно разболела! Била на боловању прво три месеца, нешто ваљда срце, питај Бога, и ваљда схватила – за чије бабе здравље, знаш? Капираш ме?
– Добро, и?
– И ево иде четврти разред, стално неке замене по месец-два, па дође она, па таман се мало врате у колосек, онда право да ти кажем, одем на родитељски, видим све оне ликове, крену онако бахато, разумеш, само што је не задаве, глупости – зашто је мој мали добио четири а све је знао, зашто си казнила моју ћерку, ма да не верујеш. Еј, мени непријатно кад седим тамо, а све су као неки интелектуалци, а примитива пршти на све стране!
– Ауууу….
– Ма, да… Могу само мислити шта јој раде на отвореним вратима кад се овако понашају пред свима, на родитељском! Ја оно кад чекамо децу мало пробам да поразговарам са тим људима, кад чујем те ставове, човече, питам се откуд ја међу њима! Знаш већ…
– Да, да… Ух….
– А деца тек… Шоу! Сви подељени по неким групицама, па се мрзе, па се оговарају, па једни другима смештају… Ја нисам веровао својим очима кад сам видео како се понашају! Не може жена да их покупи! И наравно – свако мало оде на боловање, мученица. И тако укруг! И шта је поента – да је Марко избројао да је до сада имао девет учитељица, кад је сабрао те замене, сад у четвртом ће сигурно исто тако жена да себе штити тако што ће да иде на боловања, а право да ти кажем, и кад је ту – више се уопште нешто не даје за ту децу, и ја то разумем – да ли треба да умре за плату од 50 хиљада?! Да је неко једног дана претуче што је клинац добио лошу оцену? А деца питај Бога како ће у петом да се снађу. Тако да, ја бих за Милоша неку за коју нико никад није чуо!
– Па, добро, разумем, али шта ће ти веза за то, просто пусти нека упадне тамо где га психолог распореди!
– Јесте, то би било супер, али постоји шанса да ће случајно упасти код неке супер код које би сви, и шта ћу тад? Кроз исто да пролазим? Зато би те твој кум замолио да се потрудиш колико год можеш да упадне код неке тако.. како да ти кажем… непознате! Ето, непознате!
– Види… Ја не знам како сад да питам ову моју која ми све сређује за учитељице, ’Дај неку непознату’, мало је глупо…
– Ма, знаће она најбоље. Ево, сазнали смо које су тражене, па не њих никако! Реци само да не иде код Душице и Весне, оне су оно – врх! Жене су чудо, баш их сви хвале, и сви се труде да им деца упадну код њих, ето, за почетак да никако не буде код те две. Чули смо и нека Јована да је ОК, млада, амбициозна, новија је па се не зна баш много о њој, али за сваки случај ни код ње. Ето, остале су две, па једна од те две, ето ни ја не знам како се зову, па неће вероватно знати ни та твоја, ето – нека изабере једну!
– Добро, куме, право да ти кажем, збуњен сам мало, никад ми нико није тражио везу за непознату учитељицу, али пробаћу све што је до мене, па ти јављам.
– ’Ајде, моли те кум. Много ми је важно, не могу ово да пролазим још једном!
– Важи, важи, разумем. Јављам шта сам урадио…
– Љуби те кум твој, много ти хвала… Па се онда видимо нешто породично, можемо на ручак негде да одемо кад се твоји врате!
– Е, да знаш, чуо сам за један много добар ресторан на Дунаву, може тамо!
– Договорено! Јави кад се врате, ја частим! Хвала ти много за ово!
– Ништа, куме, коме ћу него теби?! Чујемо се!
Аутор: Маја Бугарчић
Прича је у заснована на истинитим догађајима