У трудноћи сам уживала и безбрижно расла заједно с бебом. Мало више сам расла ја него беба. Желела сам да будем од оних трудница које не броје клограме па сам се мало забројала. Била сам огромна, осећала се фантастично. Кожа ми је блистала, коса сијала, волела сам улогу за коју се спремам и то се видело. Имало ме је много за гледање.
Мислим да притисак на жену, трудницу, мајку никада није био већи. Познате даме се шепуре с насловница само месец дана након порођаја, затегнутог стомака, перфектне коже, блиставог тена. Оне стижу да буду добре мајке, лепе и дотеране жене. Њима ништа није тешко, мајчинство им је отворило очи, променило поглед на живот, оне сада схватају смисао свега… Чекај, чекај! Пауза! Има ли кога разумног овде?
Да се разумемо – мајчинство је нешто најфантастичније на свету целом и било којој мајци то говорити је потпуно сувишно. Наравно да ОНА то зна, поред себе има најдивније дете на свету – своје дете. Чему такви наслови и текстови, осим да учине да се осећамо лоше? Ето, оне су успеле да изгледају савршено, њима ништа није тешко, њима је све тако дивно, идеално…
И успаничише се новопечене маме. “Види ње, како је савршена након порођаја, а мене комшија у лифту јутрос питао кад ће беба.” Да, баш то је најважније – како да што боље изгледамо након порођаја. Како да будемо што лепше нашим вредним мужевима који долазе уморни с посла, па да бар очи одморе на нама.
Оног тренутка када сам постала мајка нисам престала бити жена. Наравно да ме занима како изгледам! Наравно да желим да будем лепа! Уместо што ми натрљавате на нос како нисам савршена као госпођице Познате, зашто се не приказује реално стање? Зашто нико не говори истину?
А истина је да је период после порођаја тежак, како психички, тако и физички. Да је ок бити уморна. Бити неочешљана. Поспана. Да је ок плакати. Да су килограми који су остали након порођаја последња ставка на коју ћете мислити. И да је то сасвим у реду. Да због тога нисмо мање жене. Ни мање лепе.
Била сам у фази када ми је био жао мог тела. Када ме је моје тело болело. Нисам стизала да се погледам у огледало. Једино што сам желела је брз опоравак. И мало сна. Сада, осам месеци касније, свесна сам да никада више нећу изгледати као раније. Сада, осам месеци касније, то ми и није тако важно.
Свака стрија је успомена. Свак траг и ожиљак су доказ да сам некада имала два срца. Да сам за њега јела, дисала, спавала. Да и сада за њега дишем, једем, спавам, да над њиме бдим. Да сам нова, другачија. Да сам мајка.
Фотографије које видите у тексту (осим прве две – које су из моје личне архиве и које је фотографисао талентовани и фантастични Борис Везмар) дело су једне дивне даме Јаде Беалл, која је желела да покаже праву слику тела након порођаја. На њима видим само срећне, испуњене жене, које уживају у новој улози и својој новој кожи. А ви?
Не дозволите да вам диван период уживања у свом детету поквари глупи новински чланак о томе како је за шест месеци већ требало да се вратите у форму. Ко, уосталом, пише те чланке?
Има дана кад не стигнем да се погледам у огледало. Када сам чупава, неуредна, уморна.
Онда ме мали осмех позове да се играмо, и ја ухватим његов поглед.
У том погледу видим да сам њему најлепша.
И то ми је довољно.
Најлепша мама на свету? Та сам!