„Sve se promenilo, samo je klupa ostala ista.“. Bio je zaključak jednog opuštenog razgovora između tri majke čija su deca đaci prvaci.
Analizirajmo.
Od zelenih, prljavih i zamazanih tabli dobili smo bele, čistije, na kojima se neuporedivo bolje vidi šta je napisano. Neki su dobili čak i one interaktivne.
Od suvoparnih knjiga dobili smo predivne, grafički, metodski fenomenalno urađene udžbenike.
Od frontalnog rada gde se nastavnik obraća svima na isti način dobili smo jedan uglavnom individualni pristup gde se nastavnik obraća svakom učeniku posebno u skladu sa njegovim mogućnostima pokušavajući, kad god za to ima vremena, da dobije povratnu informaciju od svakog učenika ponaosob. Naročito od onih koji bi da ne prate šta se dešava na času pa su okupirani nekim njima zanimljivijim sadržajem.
To su jedine tri promene na bolje koje sam ja uočila. Promena na gore ima mnogo više. Ovde ću malo da generalizujem komentarišući većinu, ne sve naravno. Još postoje pošteni i skromni ljudi ali su malobrojni.
Od roditelja koji je za loše ocene i loše ponašanje odgovornost video u sebi i detetu, dobili smo jednog drčnog i sveznajućeg roditelja kome su svi drugi krivi za neznanje i nevaspitanje njegovog deteta, osim njega i samog deteta.
Od skromnog roditelja dobili smo jednog nerealno ambicioznog koji želi da mu dete ne bude ništa manje nego akademik i zbog toga ga upisuje na gomilu aktivnosti, još u ranom predškolskom uzrastu. Lično smatram da, ako dete želi jedna je sasvim dovoljna.
Od skromnog i mirnog učenika dobili smo gomilu uobražene i razmažene dece koja dođu kući i žale se na učiteljicu. Razmaženi se žale kako „je druge hvalila a njih nije pa ih je to povredilo“ ili „je uvek pitala nekog drugog a njih nije“. Pa su se još uvredili što ih nije pustila da otpevaju nešto pred razredom…
Od strogog, pravednog i autoritativnog nastavnika, u čije znanje i metode niko nije sumnjao ni komentarisao dobili smo sujetnog egomanijaka koji pored veoma izraženog manjka osećaja za pravdu ima ambiciju da bude najbolji nastavnik u školi, u gradu pa i šire.
Kada sam se opredeljivala za fakultet i zanimanje volela sam i ljude i decu i matematiku i svi su mi bili dobri. Nakon 15 godina rada i nekoliko „bekstava“ na porodiljsko, mogu da kažem da sada manje volim matematiku i decu a neke ljude ne volim uopšte. To baš i nisu ljudi. Čak i životinje imaju osećaj pripadnosti čoporu.
Kolektivi škola, nažalost imaju sve manje dobrih ljudi. Kolektivi škola bi trebalo da funkcionišu kao jedan tim koji se međusobno dopunjuje, štiti, poštuje i voli. A nasuprot tome mi imamo jednu surovu borbu sujetnih ljudi koji gaze one tihe i povučene jer su ubeđeni da su bolji nastavnici od njih. I govore loše o kolegama pred roditeljima, a veoma često i pred učenicima. I sama sam bila svedok takvih situacija i mogu da navedem na desetine primera ali ne želim da neke kolege koji bi se prepoznali povredim.
Na kraju ću reći – svesni smo mi koliko je svet i društvo (čopor egomanijaka) u kome živimo razorilo sve sisteme vrednosti pa i školski. Ali ću ipak reci da smo za nastalu situaciju sami krivi. Lično ja, ti, on, ona, ono, mi, vi, oni… Svi smo krivi jer smo prestali da u ljudima vidimo ono dobro, a ne uvek ono loše. Počeli smo više da mrzimo umesto da osećamo ljubav i empatiju. Uvek nam je za sve kriv neko drugi a ne mi sami.
Koliko često pitamo sebe: gde sam ja pogrešio, pa se to desilo? Postali smo egomanijaci, i od dece pravimo egomanijake. A ne mora i ne bi smelo da bude tako.
Autor: Olivera Maksimović, diplomirani matematičar