Љубав и васпитање

април 18, 2014

Пре пола века психоанализа и друге психотерапијске школе уверљиво су показале и доказале да су она деца која су одрасла без родитељске љубави израсла у неуротичне личности. На основу те чињенице, створена је претпоставка да је за дететов правилан развој и његово будуће ментално здравље најважније да му се довољно показује да је вољено. Претпоставља се да ако недостатак љубави изазива неурозу, да би њено показивање и давање творило ментално здравље.ddd
То је разлог због којег се многи родитељи којима је стало да буду добри веома труде да детету што више и што чешће показују љубав, као и да избегавају сваку ситуацију у којој би дете могло да се осети невољеним или недовољно вољеним.
Последица је да су се појмови волети дете и васпитати дете потпуно спојили и поистоветили. Одбачен је некадашњи, средњоевропски модел васпитања који је препоручивао дисциплиновање уз истовремено избегавање показивања љубави, а устоличен је савремени модел који препоручује показивање љубави, а дисциплиновање деце чини неостварљивим.
После више деценија доминације овог пермисивног, попустљивог начина васпитања, суочени смо са његовим негативним последицама. Уместо да твори ментално здраву децу која су способна за самостални живот, испоставило се да модел твори егоцентричне и нарцисоидне одрасле, заинтересоване само за своје уживање, неспособне да воле, недовољно способне да контролишу импулсе и због тога склоне насиљу, узимању дрога, алкохола.
О овим и читавом низу других проблема који су настали као последица попустљивог васпитања, веома документовано пише психолог др Арик Сигман у књизи „Размажена генерација” коју ускоро објављује „Психополис”. Сигман нас опомиње да смо унутар западног цивилизацијског круга направили трагичну грешку када смо поистоветили љубав и васпитање, те да је крајње време да те појмове поново раздвојимо.
Данас је јасно да смо бежећи од претерано социјализованог детета отишли у несоцијализовано дете, од неурозе у нарцисоидност. Лек није повратак на старо јер није љубав та која квари децу. Квари их недостатак дисциплиновања. Плашећи се да их деца неће волети, савремени родитељи су усвојили дечје дефиниције да је љубав све оно што код детета изазива пријатност, а да нељубав изазива непријатност. Морамо поново да колективно учимо, укључујући и понеког стручњака, да дисциплиновање деце није израз нељубави, него управо љубави. Помозимо деци да схвате да постоје и веома корисне ствари које су непријатне, а које дете мора да научи и усвоји. И зато је нова формула васпитања: љубав плус дисциплина.
Зоран Миливојевић
Извор: http://www.politika.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама