Jednog dana posmatrao sam neverovatan prizor: probudivši se rano ujutru, video sam da je u moju prozirnu litarsku bocu sa vodom upalo nekoliko desetina mrava. Isprva su se mučili pojedinačno, ali su onda polako počeli da se skupljaju u gomilu. Kad sam video da se mravi penju jedni po drugima i, kako mi se činilo, utopljuju svoje drugove da bi preživeli – odustao sam od pomisli da im pomognem.
Kakvo je bilo moje iznenađenje kad sam posle dva sata video mrave žive. Oni su napravili maleno ploveće živo ostrvce, naslanjajući se jedni na druge u obliku piramide. Zainteresovala me je izdržljivost ovih insekata, pa sam počeo da ih posmatram. Ovi što su bili dole, naravno, bili su u vodi, ali samo do određenog trenutka. Dobrovoljno su ih menjali mravi sa gornjeg reda. Oni su se spuštali u vodu, a tek nakon toga, umorni od držanja svojih srodnika, insekti su izlazili na ovo živo ostrvo da odmore, kako bi potom ponovo zamenili svoje prijatelje. Pričam ti, nijedan od njih nije požurio da se popne gore, naprotiv, žurili su da siđu u vodu, tamo gde je bilo najteže.
Bio sam zadivljen njihovom herojskom žrtvovanjem i međusobnom pomoći, pa sam odlučio da im brže – bolje pomognem. Uspeo sam da pronađem kašiku koja je mogla da uđe u grlo boce. Kada su mravi ugledali spas, organizovano su izlazili jedan po jedan na kopno, ali jedan, ipak iscrpljen, nije uspeo da se uhvati za ivicu kašike i ostao je da se muči u vodi. Kada je to primetio, poslednji mrav koji je zatvarao kolonu vratio se nazad.
Kao da sam čuo kako ga zove i moli: „Drži se, brate, neću te ostaviti!“. Shvativši da sa „obale“ ne može da dosegne, mrav je počeo da silazi u vodu, ali ja više nisam mogao da gledam ovu tužnu scenu i pomerio sam kašiku bliže. Tada je lako dohvatio svog druga i izvukao ga. Tako je ova živa ploveća piramida preživela zahvaljujući međusobnoj pomoći. Celi proces posmatranja izazvao je kod mene niz različitih osećanja…
Prvo je bilo osuđivanje kada sam pomislio da mravi utopljuju jedni druge. Zatim iznenađenje što su ostali živi nakon dugog plivanja u vodi.
Posle toga bilo je jednostavno zanimljivo posmatrati ih, ali kada sam video jasno uigran sistem samooporavka, bio sam oduševljen.
Svaki insekt je znao šta treba da radi. I, naravno, žao mi je što im od početka nisam pomogao. Njihovo ponašanje me je nateralo da se postidim.
I poslednji osećaj koji sam tada imao – velika frustracija. Neprestano su mi u misli dolazile slike ljudske ravnodušnosti, razlika i neprijateljstva i slično.
Želeo sam da viknem na sav glas: „Ljudi! Ako ne znate kako treba živeti, bar naučite od mrava“.
Zar smo mi stvarno gluplji od insekata?! Nema koristi od ljudskih molitvi ako ih ne prate dela.
Hajde da budemo kao mravi… setite se, u jedinstvu je snaga.
Autor: Aleksandar Ređko, doktor medicinskih nauka, profesor