Радим у просвети више од десет година. Неко би помислио (чак и ја у млађим данима) како је то монотон посао, стално нешто исто, сваког септембра све исто од почетка, само друга деца, која мање-више раде исте ствари. У суштини има истине и у тој монотонији, али динамику послу заправо дају људи – ђаци, родитељи, колеге, а они одозго, са врха, често имају нове идеје како да нас усаврше и разоноде.
Овај пут испричаћу како ме је једном приликом фасцинирала старија колегиница својим ставом. Истини на вољу, ја сам чула и раније да такве колеге постоје и да се те ствари дешавају, али човек се ипак не нада суочавању с таквим…
Пробни пријемни. Ја сам, као брижни старешина, дошла пре почетка тестова да проверим да ли су моји пилићи дошли и јесу ли се удобно сместили по учионицама. Проверим, стање редовно, онако како је најављено. У једној учионици, где фали ђак, пре почетка теста затражим од колегинице која дежура да ми да тај тест, пошто ђак неће доћи и креће прича:
– Јао, ја не знам је л’ смем тест да Вам дам, знате како нас што дежурамо могу да окриве ако нешто после не буде било ок.
– Не брините колегинице, ја сам старешина детету, јавила је мама да неће данас доћи.
– Ма знате како нас окриве, ја сад стварно не знам ни шта смем да им допустим. Ја кад сам ишла да дежурам за пријемни у другу школу пре неку годину, ја сам их мало пустила да преписују и…
Прича она мени још, ал’ ја не чујем шта.
Поглед унезверен. Питам се да ли ја погрешно размишљам. Реч јој нисам рекла колико сам остала затечена изјавом коју ми је управо сасула у лице. Мени, старешини, пред децом која ће тај пријемни полагати у нашој школи и којој ће дежурати нека непозната лица. А она ће можда бити распоређена да некој икс ипсилон деци дежура и да им „мало“ да да преписују.
Па добро, је л’ могуће да једна високо образована особа нема у глави довољно синапси да повеже да тиме директно ради против вредних и радних ђака, оних који цело своје школовање уче и труде се и који ће можда у тренутку непажње изгубити који бод на пријемном, али ће се ослонити једино на своје знање? Је л’ могуће да једна особа која има око пола века постојања на овој планети није свесна да директно подржава нераднике и даје им прилику да се добро пласирају и збаце са листе боље од себе, и заузму њихово место, па им се можда после и ругају, што су „као“ бољи?
Па добро, је л’ стварно могуће да није свесна, на крају крајева, да директно ради против деце којој је можда и била учитељица, пошто ће она пуштати неку другу децу да преписују, а можда ће њенима доћи да дежура неко код кога ће једва моћи да дишу? Како је могуће да НЕ ЗНА шта је ок да им допусти на тесту са кога ће се бодови у целој земљи третирати једнако а услови рада неће бити исти? И да ли је реално да стварно мисли да тиме чини добро дело?
Остадох фасцинирана
Нисам се снашла шта да кажем у датом тренутку, поготово пред децом, па се сјурих низ степенице и пренесох разговор двема колегиницама старешинама. Једна од њих, председница актива, поприлично сабрана и спремна на овакве ситуације, отишла је да објасни „младој“ колегиници од око 50 лета оно што „не зна“ везано за дежурање. А ја сам ево (и након много времена које је протекло од тад) и даље у шоку да ми неко све то тако потпуно искрено саопшти и то пред децом, са искреним очекивањем да ћу дати зелено светло за преписивачину. Колико ли је оваквих мозгова који су уверени да чине добру ствар кад то допуштају, ето не знам, знам само да их има и да не могу да поверујем да не контају да греше – али они то искрено не капирају.
Аутор: Драгана Младенов, наставница математике