I sada, to primećujem svuda oko sebe, mi kao roditelji, mentalno i emocionalno, još uvek ne puštamo našu decu. Davimo ih pitanjima kako su raspoloženi, da li su srećni, a ne smemo da ih pitamo obična pitanja koja su se nekada podrazumevala : zašto ne završavaš fakultet, zašto ne tražiš posao, ili zašto spavaš do podne.
Možda nam je, dok smo rasli, bilo potrebno malo više nežnosti, one koja se pokazuje, možda nam je ponekad, bilo potrebno malo više podrške, pokoja pohvala – ali sve ostalo je bilo, manje više, u redu. Strogi roditelji, red koji je važio za sve, pristojno ponašanje u kući i pogotovo pred drugima, poštovanje prema starijima, prema učiteljima. Razmišljam o tome ovih dana, posle razgovora sa jednim prijateljem. Naši roditelji se uopšte nisu bavili nama na način na koji se mi bavimo našom decom.
Ne sećam se da me je mama pitala, ikada, da li sam srećna. To se, valjda, podrazumevalo.
Ideš u školu, i kad završiš domaće, možeš da se igraš. I, gledaš crtani pre Dnevnika, i onda, sa knjigom, u krevet. Kad tati i mami dolaze rođaci, deca se samo pozdrave i odu u svoju sobu. Torta se nije načinjala pre nego što dođu gosti. I nisi nikada tražio ništa, osim za rođendan i Novu godinu. Završavali smo škole bez privatnih profesora. Bez ičije pomoći. Kad smo postali studenti, takmičili smo se ko će više da radi preko studentske zadruge. Išli smo da beremo breskve, negde, u Smederevu. Na more smo išli autobusima i vozom. Iz izlazaka smo se vraćali poslednjim ili peške. Drugovi su nas pratili do kuće. Imali smo zimske i letnje farmerke, zimske i letnje cipele. Nismo psihoanalizirali naše roditelje, niti su oni psihoanalizirali nas. Kažnjavali su nas sa lakoćom, za naše dobro. I nismo im to predugo držali za zlo.
Kad smo mi dobili decu, hteli smo da budemo bolji od naših roditelja. Nežniji, pažljiviji, požrtvovaniji. Nismo hteli da nam deca plaču, da budu nezadovoljna, da im ikada bude teško. Da nas se plaše. Nismo dozvoljavali da išta dugo žele, jer je svega bilo više i sve je postalo dostupnije. Nismo bili ni približno dosledni kao naše mame – nismo pribegavali kažnjavanju niti praktičnim lekcijama, i pokazivali smo našoj deci da umemo da budemo i slabi. Da umemo da budemo i egocentrični, a ponekad i egoistični. Ponekad smo se prema našoj deci ponašali kao da smo i sami deca. Kao da smo drugari. Kao da su nam deca male žive igračke. To je sve lepo, ali naša deca su, kao što kaže moja prijateljica, rasla bez strukture.
I sada, to primećujem svuda oko sebe, mi kao roditelji, mentalno i emocionalno, još uvek ne puštamo našu decu. Davimo ih pitanjima kako su raspoloženi, da li su srećni, a ne smemo da ih pitamo obična pitanja koja su se nekada podrazumevala : zašto ne završavaš fakultet, zašto ne tražiš posao, ili zašto spavaš do podne.
Biti roditelj je najozbiljnije zanimanje, i ni sada nemam pojma šta je bolji kocept : naše čvrste mame, ili njihove popustljive i nesigurne ćerke?