Za razliku od većine sličnih tekstova, ovaj je istinit. Nije se desio u pravoj, već u virtuelnoj zbornici, na jednoj od fejsbuk grupa prosvetnih radnika. Komentari koji su me zapanjili su ovde gotovo u potpunosti preneti, i malo ulepšani, da ne budu uvredljivi.
Bez osude, bez želje da nekoga povredim, želim da ukažem onima koji se ljute na tekstove gde se određeni broj prosvetnih radnika opisuje kao ogorčen, nevoljan da radi i nezadovoljan, i koji kažu da to nije istina. U ovoj virtuelnoj raspravi, oni su nadjačali entuzijaste i zaljubljenike u prosvetu. Srećom, ima mnogo tih drugih, koji se upinju da održe ravnotežu. Oni će raditi uvek i u svim okolnostima, bez obzira na platu i poniženja. Raditi svoj posao predano i dati sve od sebe, ne isključuje borbu za bolji položaj i poštovanje u društvu. Naprotiv, jedno bez drugog – ne ide.
„Dragi moji, ne znam kako vi, ali ja više izludeh pod ovom maskom. Niti me deca razumeju šta pričam, niti mogu da dišem, magle mi se naočare, strašno!“ jadala se Milica kolegama u zbornici.
„Ma, ne samo maska, sve je užas! Tek što dođem kući, daj onlajn! Kako završim onlajn, stižu domaći zadaci na mejl. Od svega mi je muka više!“ gunđala je Nataša. „Kod mog brata u firmi još od marta svi rade od kuće, a mi u prve borbene redove! Izvol’te, kašljite nam u lice, kijajte, mi smo ionako samo mali, bedni prosvetni radnici, pa nek’ crknemo!“
„Ovo je sve sprdačina. Dok traju ove mere i dok su časovi po pola sata, pa dolaze jedni, pa drugi, niti mogu da ih popamtim niti prepoznam, ništa od škole! Niti šta stignem da uradim, niti da im objasnim!“ reče Nina i besno ode do prozora da udahne vazduh.
„E, baš vezano za to!“ javi se Dušan iz kraja zbornice. „Juče sam čitao kako je neka škola, valjda u Loznici, organizovala Dan škole usred korone, a sve po pravilima i uz poštovanje mera! Imali neke radionice, kreativne časove, kvizove, humanitarne akcije, potpuno sam se oduševio!“
„Ma, koga briga za Dan škole, mani se ćorava posla! To se samo mi, prosvetari, utrkujemo da dokažemo da je moguće što više, što bolje, da budemo što kreativniji, a sve gore nas ponižavaju na razne načine!“ ljutito odbrusi Nedeljka.
„Da znaš da si u pravu!“ reče Milanka.
„Tačno tako, Nedeljka!“ reče Miroslav.
„Svaka ti čast! E, koliko smo jadni i glupi, a ovi nas još dublje kopaju! Mada, sami smo krivi! Svi su preči nego prosvetari, a mi ’i dalje držimo čas’! ’Ajde, molim te!“ dodade Brana.
„Pa, ne bih se baš složio sa tim takvim ogorčenim stavom“ reče Dušan iznenađen komentarima svojih kolega. „To što nam profesija nije dovoljno uvažena u ionako posrnulom društvu, ne znači da treba dati svoj minimum. Sem toga, i mi smo deo tog društva, tako da i sami snosimo deo odgovornosti. Ne radimo valjda ovaj posao da bi nas neko tapšao po ramenu? Mene su ovi ljudi potpuno oduševili!“
„E, Dušane, dok sediš u svojoj kancelariji i testiraš decu na upisu i pišeš tamo neke psihološke analize, nemoj da mi se obraćaš! Dođi malo u nastavu pa da te vidim! Najviše volim vas koji ’sa tribina’ dobacujete šta treba da se radi!“ nervirala se Milica.
„Bravo! Upravo to! Najglasniji su oni koji nisu čas u životu održali!“ reče Nataša i uhvati se za čelo. „Muka mi je više!“
„Vidi ovako, Dule…“ reče Dejan. „Kada bi država, društvo i roditelji shvatali značaj i uvažavali našu profesiju, gde bi se poštovala ličnost nastavnika, gde bi nastavnik bio uvažen i gde bi mu se dozvoljavalo da vrši tu obrazovnu i vaspitnu ulogu, ja bih razumeo šta govoriš, i tad bi imalo smisla da padamo u nesvest od truda. Ali ovako se pravimo ’veći katolici od Pape’! Kao što znaš, meni je malo ostalo do penzije, imam preko 30 godina staža, znam šta ti govorim. Poniženi smo i omalovaženi na sve moguće načine, a mi ćemo da pravimo Dan škole pod koronom! Uozbilji se, čoveče!“
„Pa, što radimo ovaj posao, ako je to sve tako?“ upita Ana.
„Zato što smo budale, što volimo decu, i volimo ovo da radimo, eto zato!“ besno reče Milanka.
„Ali, ako smo ogorčeni i dobijamo savete da se trudimo manje, onda svoj posao ne radimo dobro, zar ne? Što onda ne damo otkaz svi, i radimo nešto u čemu ćemo uživati?“
„Ana, pogledaj kako reaguju ljudi sa malo dužim stažom od tebe. Polako… Shvatićeš. Jesi primetila da smo se svi mi, koji imamo više od 10 godina iskustva složili da je to što je Dule pomenuo – budalaština?“ reče Miroslav. „Ima mnogo nezadovoljnih u prosveti, što ne znači da svi sad treba da menjamo posao, već prilično govori o problemima u našoj struci i o farsi u koju je pretvorena!“
„Dobro, ako mogu ja da se uključim“ reče Marina. „Rizikujem da ćete i meni reći da treba da ćutim jer nisam u učionici jer sam pedagog, ali čisto da shvatim – ko je od prosvete napravio farsu? I, ko nas je, ili ko VAS je, tako ponizio, omalovažio, sve to što pričate?“
Milanka oseti da joj obrazi pulsiraju. „Draga moja salonska prosvetna radnice, oni isti koji nam propisuju programe decenijama unazad, oni što pišu planove koji su sve više međupredmetno neusklađeni i posle stote reforme, oni koji traže da se spuste kriterijumi, oni koji pišu pravilnike o ocenjivanju, o ponašanju, sve što se dopušta… Pravilnike o tome šta nastavnik ne sme, koji pišu zakone koja sve deca mogu da pohađaju škole, a da pri tom nisu obezbeđeni timovi defektologa za decu sa posebnim potrebama i tako mogu do sutra!“
„U redu, shvatam“ reče Dušan, „Ali to sve neko treba da sprovede, a to smo mi. To jest – vi. I ako je to već tako, zašto se ne pobunimo? Ne pobunite… Izvini, zaboravim uvek da mi nismo isto, jer sam ja, kao i Marina, ’salonski’ prosvetni radnik. Mi nemamo pojma, i najbolje bi bilo da ne učestvujemo u ovoj priči, jer ništa ne shvatamo. Da li je onda rešenje da ne radite ništa, da budete nezadovoljni, da date svoj minimum, i kukate ovako u zbornici? Zar nije bolje otići iz prosvete?“
„E, glava me boli više od ovakvih priča!“ reče Nedeljka. „Ja sam se za ovaj posao školovala, to volim, i to radim najbolje što umem. Samo neću od sebe da pravim baš budalu, i organizujem šahovske sekcije za Dan škole!“
„Sad ne razumem“ prekide je Marina. „Da li je problem što su to radili u vreme korone, ili je i inače problem što su se potrudili, jer su prosvetni radnici poniženi?“
„Ne mogu da pričam sa tobom koja nisi čas u životu održala!“ Nedeljka povisi ton. „Kad budeš imala staža u nastavi koliko ja, možemo da pričamo!“
„Baš tako!“ reče Milica. „Kao i u svim drugim sferama, i ovde su svi pozvani da iskažu svoje mišljenje, i apsolutno svi, bez obzira na nedostatak kompetencija savetuju, bez trunke sramote!“
„Dobro, što vas toliko nervira Dan škole u Loznici? Jeste razmislili o tome?“ upita Ana.
„Kažu da ćemo najbolje upoznati sebe kad shvatimo šta nas i zašto žulja!“
„Vidi ti malog filozofa!“ brecnu se Miroslav. „Mnogo si mi mudra za svoje godine. Ja ovako unižen i ovako bedno plaćen nemam nadljudske snage za kreativnost i prostiranje po podu da me dodatno gaze!“
„Ja mislim da nas najviše unižava i da najviše srozava naš autoritet baš ovakav stav – malo me plaćaju, malo ću i da radim!“ besno reče Ana.
„Niko nije rekao da neću da radim, samo neću da padam u nesvest!“ reče Miroslav.
„Nemoj tako, Mišo! Uopšte se ne slažem! Evo ja imam sedamnaest godina u prosveti, i to baš u ovoj školi!“ uključi se Ivana. „I neću se ’manuti ćorava posla’, što bi rekla Nedeljka. I imam i nagrade i titule, dajem sve od sebe da radim najbolje što mogu i po tome ispadam luda! I ja baš želim da čujem mišljenje ljudi koji ne rade u nastavi, nešto možda vide bolje od nas koji radimo!“
„Vide, đavola!“ reče Brana. „Ko nije doživeo učionicu, ne može da se javlja za reč!“
„Ne vredi, nije mi jasna ovolika ogorčenost, i ideja da drugo mišljenje ne sme da se čuje!“ reče Ivana.
„Visok stepen demokratije, nema šta! Možemo tako sami sa sobom ispred ogledala da pričamo, i da se sami nahvalimo i uvek ćemo biti najbolji! Bez konkurencije!“ reče Ana.
„Da sam znao kakve će biti reakcije, ne bih ni pomenuo Loznicu. Pravite se da niste ništa čuli!“ rezignirano reče Dušan.
„Ja sam iskreno iznenađena koliko su neki od vas ogorčeni. Iza te ogorčenosti ne može biti kvalitetan rad. Razmislite o tome!“ reče Marina.
„Mešaš babe i žabe! Nezadovoljstvo nema veze sa kvalitetom rada!“ reče Brana.
„Dođi kod mene, ’salonca’, da ti to malo pojasnim iz ugla psihologa. Pravi je momenat da prekinemo priču, za pet minuta zvoni, taman da se oni ogorčeni saberu i odrobijaju čas…“
„Ma, idi…“ Milica se ukoči na vreme. ’Uh, što sam prosvetni radnik, pa ne mogu ko čovek da opsujem’, pomisli.
Autor: Maja Bugarčić