Милини родитељи су били плус и минус.
Тата је увек био елегантан, а мама само кад крене на посао. По кући је ишла у старом. Јер је господину морала да пегла кошуље.
Тата је волео друштво, а мама само комшилук. За друштво је морала да кува и после да распрема.
Тата је знао математику, а мама је ишла на родитељски. Волела је кад Милу хвале пред свима.
Тата је хтео да плива далеко, до места где је тишина, а мама је остајала на пешкиру да гледа децу и прави им ужину, посматра плажу и бесно показује очима на неваспитане људе.
Тата се гласно смејао кад гледају Чарлија Чаплина, а мами је то било измотавање. Волела је драму.
Тату је било довољно погледати, и све ти јасно, а са мамом ниси никад био начисто.
Није Мила имала проблема да у себи састави кућни плус и минус. Некако је уклопила. Земља се отварала само кад остане са мамом сама. Помешали би се магнети:
„Исти си твој отац…“
Овако су почињале бесне реченице и олуја би је шибала као коприва по сваком незаштићеном делу, остављала пликове који су се после данима отварали. Јер… само ћути као и њен отац, па човек никад не зна шта мисли, хода тихо и шуња се по кући као и њен отац, прегласно говори, једе полако, само телефонира, као и њен отац, и сви су јој други важнији, никада се не поверава као ћерка мајци, увек има неке тајне, да ли је она илегалац или се са госпођицом ипак може некад попричати отворено, савете не слуша, као и њен отац, а све буде баш онако како је мајка предвидела, јер мајка зна најбоље… и кад је све тако… кад је отац у свему најбољи… може она и да оде, да им препусти овај живот, па нека уживају.
Када тата није био код куће, зидови су постајали претећи резонатор у који се могло само ударати. Не дисати. Не размишљати. Чекати да се стид разиђе.
Често се питала како би то заиста било када би мама отишла, али у лик Пепељуге никако није стајала иако је тако страшно желела. Мислила је да је грешка сигурно у њој. Нема довољно осећања, не зна да цени сав труд, одрицање и бригу, савете и упозорења. Јер…сва деца на писменом пишу о мајкама, а она ни у бајке не верује. Не може да се уживи.
А онда су се једног дана мама и тата страшно посвађали. Не, није их чула. Само је видела да мама свако вече износи своју постељину и спава на каучу, а тата ради до касно, окупиран је послом и не може да прича ни о чему.
Мила је имала црту предострожности. Није волела да је догађаји сустижу. Зато је одмах почела да размишља коме ће припасти. И шта ће рећи када је питају за мишљење. А питаће је. Довољно је велика.
Ноћи су се претвориле у кантаре. Пребирала је по теговима и размеравала. Рационално. Али решења није било. Срце и ум су се разилазили.
Једне такве ноћи је морала да научи силне заостале лекције. Пред њом је стајала свеска, али су се редови мешали, нестајали, мисли су јој лутале, окретала је стране и почела да плаче. Сузе су капале по мастилу и остављале ситне туфнице. Ускоро су сва слова имала принт. Плаво са ситним тачкицама.
Мама и тата су се помирили, али се Мила никада није смирила. Ако би дан почео да се таласа, ако би је речи гушиле, ако би на трепавицама осетила мрку сенку, враћала се у своју дечију собу, чак и у времену када је из ње одавно била изашла, када је могла да види себе као аватара нагнутог над свеску, без моћи да се одлучи, јер одлука мора да повреди, без храбрости да пожели, јер ће жеља бити проклета, без себе, сама, са речима на туфне.
Прошло је време и Мила се удала. Живела је срећно, желела је све, па се уморила. Муж јој је почео изгледати као странац, обавезе као робија, дани као рашивени перјани јастуци. Све чешће је ћутала, била сигурна у пустој тишини, ходала около тешким ногама без удаха и здравог неба. Бацала је сенку на све, топила мисли, слушала музику, препознавала се у туђим реченицама, чезнула за охрабрењима, освртала се, али је била сама, опет тако страшно сама, опет без одлуке, опет без храбрости. Јер како објаснити тугу ако је она другима невидљива, ако није уобичајена, ако се наталожила против правила?
Рекла је мужу: разводим се, а он је питао: зашто. На моменат је нестала, изветрила самој себи из главе, па се прибрала и почела да објашњава, али све речи су се разилазиле, немушто бежале и капале назад. Изгледала је као лажљивица, обесна свештеница која на олтару копа по светој жртви, слади се њеном крвљу и ужива. Њена истина се није могла испричати јер је била забодена као вретено. Испредала је нит, а није могла да нађе почетак. Клупко се распало, замрсило, претворило у жицу, убадало по целом телу. Болело је страшно.
А онда је муж рекао: исти си твој отац… Мила је само устала и отишла. Сваки прст јој је куцао, врат се савио, чело се обрушило и затворило очи. Плакала је. Непомично лежала. Ћутала. Кајала се. Мислила како је најгора на свету. Сањала како мора да се врати, а не може, па се отима и буди као да из воде устаје. Била је сва у модрицама.
Гардеробу за суд је тражила данима. Спремала се врло пажљиво. Када је ушла, у судници је настао мук. Њена црна хаљина на беле туфне и црвене ципеле деловали су изазовно. Није се збунила. У ташни је стискала своју стару свеску. Подигла је главу, села и исправила се. Знала је да се неће бранити. Говориће хладно и технички. Свима ће деловати безобразно и распуштено јер су они аматери. У туфнама на црној подлози ће видети гламур. Сузе ће остати само њој.
Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца