Pre dva dana zvanično sam saopštila svojoj deci da sam i ja dete, kao i one. Gotovo kao da se stidim, rekla sam im da se ne ponašam uvek savršeno, da grešim, da se zbunjujem, da se plašim, da mi se omakne smeh u nezgodnom trenutku, da zaplačem kad me nešto zaboli jako, da mi celer nije baš omiljeno povrće, da su mi lizalice bezveze, ali da mi je čokolada super. Gledale su me zbunjeno. Starija mišica je bila zainteresovana koju to hranu još ne volim, mlađa čega se sve plašim, a ja sam samo htela da im se izvinim za sve svoje postupke koji se savršenim mamama ne mogu omaći; za postupke i osećanja zbog kojih misliš da si najgori roditelj na svetu.
Da imam dobar metod, moja trogodišnjakinja ne bi bila nemoguća; ne bi bila takva kakva mogu biti samo deca njenog uzrasta. Da imam dovoljno samokontrole, možda ne bih morala da kujem planove i razvijam strategije u nedogled. Da sam pametna kao što nisam, mogla bih da predvidim gomilu situacija . Da se volim dovoljno, ne bih zaboravljala na sebe i posle se ne bih ljutila zbog toga. Opet, na sebe.
Sve ovo je pre neki dan kulminiralo. Njihovi nestašluci i neposlušnosti nisu bili zabavni. Ni slatki. Zastrašujuće mi je koliko o sebi otkrivam u tim trenucima. Tada, jasno kao dan, vidim koliko je nesavršenosti ispod ove kože: stid, ljutnja, manipulacija, kontrola. Posrtanje. Padanje. Kajanje. Lomljenje na hiljadu komadića svaki put kada ugledam sebe njihovim očima. Bes zbog očekivanja savršenosti, zbog osećaja gubljenja sebe, zbog dežuranja nad sopstvenom ispravnošću. Umor od saveta. Umor od primernog življenja. Nekada ja nikad nisam bila više ja, nego onda kada sam se ponašala onako kako sam se i osećala. Danas, uvek pazim na ova bića koja su mi još uvek do struka. Želim da ispred sebe vide snagu, stenu, kontrolu, radost, ljubav. Ne stvarnu mene. Želim da kroz mene, bar sada, dok su još uvek male, stiču poverenje u život, u svet, u ljude, u ravnotežu. A kako to mogu, ako ponekad vide tugu? Kako mogu imati poverenja, ako u meni vide bes? Zato nekad provodim dane vrebajući te trzaje iskrenih osećanja u sebi. A osećam koliko nije dobro. Ni za koga od nas.
Zato sam im pre dva dana rekla da sam i ja dete. Zato sam ih zamolila za razumevanje i podršku. Jer, iluzija o savršenom roditelju, gora je i od najgoreg roditelja. Ne da sam ikada uspela da stvorim tu iluziju; posrćem na svakom koraku. Dok sam se suzdržavala da ne zaplačem, objašnjavala sam im da smo svi mi deca. I tata i mama. I baka i deka. I vaspitačice u vrtiću i ulični prodavci i doktori u domu zdravlja. Rekla sam im da je u redu da i odrasli budu deca. Rekla sam da su i nama, velikoj deci, potrebni ljubav, nežnost, blagost. Rekla sam im da je u redu nekad biti tužan, nesiguran, povređen; da je to prirodno, normalno. Ali, a ovo mi je jako, jako važno da znaju, u redu je i sebi dati novu šansu, u redu je oprostiti, zaboraviti. Jer izbor je uvek u nama i svakog dana dobijamo novu šansu da se koristimo njime. Nismo savršeni. I onda kada vidiš magiju svuda oko sebe i u sebi, u savršen dan, sapleteš se, padneš, izvrneš nogu. Onda treba biti sposoban za sagledavanje magije dok ležiš u krevetu; treba je spaziti u golubu koji ti sleti na sims, u belim šarama na nebu, u kapljicama kiše na golim granama, u mirisu sveže ispečenog hleba. Jer, ako je ne vidiš i tada, nikada nije bila stvarna. Pogotovo ona u tebi.
Najteže je oprostiti sebi.
Mane su iscrtane po nama. Urezane.
I to je deo plana; dobrog, velikog, promišljenog plana.
Nesavršenosti su u redu.
Nesavršenosti su bolje od besprekornosti.
Dozvoljavam ih sebi. Dozvoljavam ih i svojoj deci.
Kopam da pronađem razumevanje za sebe onda kada sam ljuta, umorna, u obavezama do guše.
Kopam da pronađem saosećanje za sebe za onaj poslednji put kad sam posrnula.
Kopam, da bi one znale koliko je neophodno voleti i poštovati sebe; koliko je važno verovati sebi više nego bilo kome drugom.
. . .
Te večeri, dok smo pevale uspavanku, mlađa mišica me je mazila po glavi, onako kako mama mazi svoje dete. Provlačila je prste kroz moju kosu, šarala jagodicama po mom licu. Uzela je moje lice u svoje šake, zagledala mi se u oči i rekla: „I ti se dete, mama. Malo dete. Dođi još malo da te mazim.“ I ja sam bila srećna, toliko da mi je sve u telu i glavi podrhtavalo. Ispunjena sam nadom, jer sam rekla istinu. I zahvalna sam, kako to samo jedno veliko, nezgrapno, razmaženo dete može biti.
Izvor: http://letnjeigraliste.com/