– Poštovani roditelji, od srede 7. juna učenici od prvog do četvrtog razreda dolaze na prva četiri časa, a učenici od petog do sedmog razreda dolaze na časove dodatne i dopunske nastave i slobodne nastavne aktivnosti čiji će raspored biti prosleđen od strane razrednih starešina putem viber grupe. Na tim časovima će i učenici koji žele imati priliku da poprave ocene.
Molim Vas da se izjasnite da li će dete dolaziti u školu do kraja ove nedelje, tj. sedmog, osmog i devetog juna. Za narednu nedelju će izjašnjavanje biti u petak. Te dane će dete biti u obavezi da prisustvuje svim časovima prema datom rasporedu.“
– Aleksandra ide.
– Jovana će ići
– Nikola će ići
– Nemanja neće dolaziti
– Ni Danilo.
I tako se roditeljska grupa sa razrednim starešinom pretvorila u licitiranje, identično onome kada moraju svi roditelji da se izjasne da li će deca da užinaju sledećeg meseca ili ne. Usledila je slika rasporeda za 7, 8. i 9. jun koji je zapravo samo skraćena verzija onog rasporeda koji su i imali.
Pitanja roditelja nema. Nijedno.
Primetno je da roditelji prijavljuju samo decu koja moraju da popravljaju ocene. Da li su ih pitali? Da li su razgovarali s decom pre nego što su napisali odgovor?
A kako se osećaju deca koja ne moraju ništa da “popravljaju”? Zašto nijedno dete koje ima odličan uspeh nije htelo da nastavi?
Zašto imam hiljadu pitanja i zašto nijedno ne postavljam u grupi?
Šaljem poruku s pitanjem da li moje dete od ova tri dana može da ide jedan dan u školu? To je njegovo pitanje, jer mu se raspored tog dana sviđa. Na ovom bifeu koji mu se nudi ove nedelje njegov odgovor je bio samo sreda, ne četvrtak i petak.
Zašto ovako? Zašto mora ovako? Zašto smo opet podelili učenike na one koji su “dobri đaci” i one koje svi pritiskaju da popravljaju ocene. Posle onog stravičnog događaja posle kog sigurno svi drugačije dišemo, uspeo je da se probije tračak nade da ćemo da napravimo neku skretnicu, da ćemo shvatiti kako ne smemo da polarizujemo, kako nipošto ne smemo obrazovanje da svodimo samo na ocene. Sećam se kako smo čitali priče o tome da neke druge stvari čine dete odličnim, a ne ocene. Konačno smo pričali, razmišljali o tome. Konačno je nešto bilo važnije od ocena. Svi smo dobili najbrutalniju i najstrašniju lekciju o tome u istoriji našeg školstva. Zašto mi se to čini davno?
Ako je u dopisu navedeno da pored dodatne i dopunske može da se realizuje nastava u prirodi, zašto je u rasporedu nema? Zašto su posle tog saopštenja svi učesnici razumeli da će do 20. juna škola da se svede samo na dopunsku i na popravljanje ocena? Zašto se dodatna ne pominje? Zašto se deca koja vole da uče ne motivišu da dođu na tu dodatnu? Zašto svi samo na ocene misle?
I tako je opet forma pobedila suštinu.
Ocene će se popraviti. Deca će (možda) i dobiti neki poklončić što su uspeli da „naguraju uspeh“.
Elektornski dnevnici će biti popunjeni sa dopunskom nastavom. I dodatnom?! Tamo nema obavezno polje “nastava u prirodi” pa nije ništa ni propušteno.
Zašto odjednom više nema problema i sve smo sveli samo na uspeh, opet samo onaj s ocenama?
Nedavno je odražan hitan roditeljski sastanak zbog problema u odeljenju. Zašto nasilje više ne deluje toliko važno? Možda se deca preporode preko leta, na ovom dužem raspustu. Možda sami shvate kako žele da se bolje ponašaju. Najbolje da se nadamo da ćemo da žanjemo bolje nego što sejemo.
Ako je u dopisu navedeno da „u cilju obezbeđivanja boljih postignuća učenika, a sve u najboljem interesu učenika…“ da li to znači da i Ministarstvo prosvete misli samo na ocene? Koja konkretno postignuća učenika? Koji je to interes učenika? Ko određuje taj interes?
Knedla nastala 3. maja se ne smanjuje. Nikada neće ni početi da se smanjuje dok ne stavimo dete u centar škole i školovanja i društva. Dete sa svim njegovim osećanjima, potrebama i strahovima. Dete koje će se osećati jednako vredno, bez obzira na to šta mu je zaključeno iz matematike ili istorije. Svi zajedno ga tamo smeštamo i svima nama mora to da bude u interesu.
Izneverili smo decu. Opet. Da li se oni tako osećaju? Da li to oni vide? Da li mi vidimo?
Sve i ako je stigao takav dopis znamo kako i na koji način, on ostavlja prostora da škola stavi dete u taj centar. Zašto ono što može da se izvuče kao pozitivno iz tog dopisa biva ignorisano? Dopis nudi mogućnost da odeljenje dobije neko dragoceno i veoma potrebno vreme za druženje, građenje boljih veza i odnosa i zajedništva, povezivanje i zbližavanje s nastavnicima u nekom drugačijem, životnijem, zanimljivijem za njih kontekstu? Zašto je to teško?
Autor: Dragana, mama jednog petaka