Њен рецепт је једноставан: Она обожава да чисти и сређује кућу..
И док друштвеним мрежама господаре статуси мајки које су се ослободиле окова одржавања домаћинства зарад времена које проводе са својим малишанима, блогерка Ерин Парсонс осетила је потребу да каже шта она мисли о томе. Ово је њена прича…
„Стално можемо да чујемо ставове попут: неред у кући чини срећан дом; прљава кућа је знак да су деца вољена; где је лом, ту си и успомене; чиста кућа је знак досадне домаћице…
Сваки пут кад чујем неку такву тврдњу ја се изнервирам. Ја сам педантна, можда и превише. Моја деца су навикла на буку, па могу и да спавају док ја усисавам. Навикли су да покупим све њихове играчке пре него што изађемо из куће. Они живе у чистој и уредној кући. И то је и даље дом! Они су срећни. И у том дому настају лепе успомене. Радозали су и паметни. А ја сам забавна особа!
Мајка тврди да је речима излечила аутизам код сина: Ево шта му је свако вече говорила!
Нисам савршена. И нисам у сваком тренутку забавна, али сам увек добра мајка. Сви имамо различит приступ животу и родитељству. Наш начин живота не утиче на срећу и љубав у дому. Срећа је заразна – почиње од једне особе. Мој деда је увек говорио: „Када мама није срећна, нико није срећан.“
Паметан човек, а та изјава је заиста истинита. За мене је срећа слагање зачина по абецедном реду, под без мрвица, свака ствар на свом месту. Срећна сам када су играчке лепо сложене и када кућом влада мирис свежине.
Када је тоалет чист, ја сам срећна и расположена да се играм са својом децом. Ми стално правимо неред. Лего коцке су разбацане, као и аутомибили и бојице. Ми правимо колачиће са шареним перлицама. На сточићу у дневној соби су залепљене сличице, а гостима кажем да смо у фази прављења мозаика. Живот је леп. Ми се играмо. Ми чистимо и сређујемо лом. Моја деца не могу бити срећнија.
Порука за маме које нису оптерећене сређивањем – не брините. Зовите то кармом или како год, моја двогодишња ћерка је вероватно најнеуредније дете на планети. Ја се трудим најбоље што могу да васпитавам дете чија је природа тако различита од моје. Она је таква каква јесте. А ја сам оптерећења сређивањем. Моја деца ће научити да живе с особом каква сам ја, а ја с њима какви јесу.
Ја сам увек била оваква, чак и кад сам била дете. Сређивање собе ми је била игра и тако сам наговарала најбољу другарицу да ми помогне и игра се са мном. И она је пристајала! Е то је пријатељство! Много је савета типа – када се дете роди опростите се од чисте куће и пустите у свој живот неред и хаос.
Имају 30 година и усвојили су дете са посебним потребама: То је посебна врста љубави!
Ја сам тад помислила: „Прихватам изазов!“
оказаћу свима да то не мора да буде тако. И успела сам. Ја увек чистим нешто. И деца ми стално праве нове обавезе. Ево, на пример, јутрос је моја двогодишњакиња ставила руку у моју кафу. Све је било испрскано. Не брините, кафа је била хладна. И да, попила сам је – и даље је била укусна.
Извињавам се мамама које нису оптерећене чишћењем, али и ми смо срећни. И ми смо блесави и забавни. И ми стално стварамо успомене. Претпостављам да улепљени подови и хаос у кући нису разлог због ког су деца срећна. Срећа се не мери величином гомиле опраног веша, а лепе успомене нису последица претрпаних фиока. Можда би требало преименовати популарне статусе у „У неуредној или сређеној кући наша деца живе своје снове“, јер баш као и у неуредним кућама, наш чист дом је забаван, пун љубави и лепих успомена. И има чист тоалет.
Извор: yumama.com