На текст наше сараднице Сање Симић де Граф, где говори о онлајн настави и свим обавезама које имају наставници када раде на даљину, реаговала је и једна наша читатељка.
Она је изнела своје искуство које је другачије, те стога, како се из њеног коментара види, наставом на даљину није била задовољна. Како се Зелена учионица труди да буде потпуно непристрасна у овој причи пребацивања одговорности са родитеља на наставнике и обрнуто, њен коментар објављујемо у целости.
“Верујем да је ова сасвим исправна и савесна наставница пренела лично искуство и јасно је да не разуме због чега су родитељи незадовољни или су радили оно што су радили. А пазите сад…
Коме да се обрате родитељи и деца нижих разреда која учитеља нису чула ни видела од марта до јуна месеца? И једина комуникација између учитељице и родитеља је обухватала неколико редова мејла са страницама нових лекција које треба ‘саме од себе’ да се ураде, прослеђивање избледелих копија тестова и прикупљање домаћих задатака које су деца ‘студенти’ урадила ‘самостално’?
Никакве евалуације нити могућности да се изјаснимо о утисцима који се тичу спровођења наставе није било. А ТВ настава је углавном обрађивала већ познат садржај. Не сумњам да је било светлих примера, али било је и веома лоших, заиста срамотних. Нико не жели да се замера учитељу, да се жали. Биће учитељица актуелна још годину, две, а нема ни солидарности која би створила критичну масу да се родитељи побуне.
Исход: родитељи сагињу главу и “троше” своје ресурсе на децу. Да ли је то време или новац мање је битно. Заправо је реалност да је те Гугл учионице и остале ‘креације’ које се помињу користио онај који је то желео. А онај који није хтео прстом да мрдне осим да на једној А4 страни искуца наслове лекција и пошаље скениране избледеле тестове, прошао је једнако добро као и онај први. Дакле, није морао.
Зар ви заиста мислите да већина родитеља (слажем се да увек има свакаквих примера), уморна од свог посла и обавеза, нема других идеја како да проведе време са децом па са радошћу изиграва учитеља? Ево ја заиста не желим ни да будем упућена у школске обавезе свог детета. Али ми образовни систем који је омогућио да нико уистину не контролише рад учитеља, то не дозвољава. Питам се да ли учитељи/наставници шаљу некоме на увид, али квантитативно и квалитативно, шта су заиста ОНИ урадили током периода онлајн наставе? И овде не мислим на неке статистичке табеле и планове рада. Да ли њихови надређени то прослеђују даље? На пример, волела бих да сам могла да добијем од учитеља припрему за наставне области које су мојој деци биле тешке. Било би ми лакше да разумем како да то нешто приближим детету. Да ли су све школе спровеле евалуацију?
Честитам на савесном приступу наставнице која је написала текст. Али немојте гледати само своју перспективу и заиста питајте родитеље. И ето иницијативе. Да прво почистите у сопственом дворишту!
Дајте ви нама идеју како да натерамо незаинтересоване учитеље/наставнике/директоре да, за промену, раде свој посао. И онда се ми родитељи веома радо нећемо мешати у вас.”