Кад сам имала шест година, била сам на ивици живота и смрти.
Да би сазнали шта се дешава са мном, морали су да ми узму узорак коштане сржи. Моја мама била је са мном у тим тренуцима.
Сећам се да је било већ вече и да су светла била пригушена. Обе смо селе на кревет, мама тик уз мене.
“Полако удахни, па полако издахни,” рекла ми је. “Тако сам ја радила кад си ти долазила на свет.”
Држале смо се за руке. Моја малена, још дечије буцмаста, а њена дугих нежних прстију, као створених за клавир. „Стегни ми руку, слободно.“ – рекла је.
Удисала сам тај њен мир који је покушавала да ми пренесе, а издисала бол. Лагано.
Дугачка игла ушла је у моју кичму. Зурила сам у мамине дуге, лепе прсте и златну бурму.
“Удахни полако…” подсетила ме је мама својим мирним гласом.
Њена бурма блистала је на светлу, а прсти су били мирни, чврсто су држали моје. И то је све чега се данас сећам.
Не сећам се бола.