Otvaram oči, i bez trunke oklevanja skačem iz kreveta, što se obično ne dešava. Obično mi treba par minuta da se rasanim i protegnem, da mi se ne zavrti u glavi. Ovaj put, situacija je drugačija. Celu noć sam skidala temperaturu mlađoj ćerki. I onaj skok iz kreveta bio je čist materinski instinkt. Jesam li predugo spavala, da li je dobro, da li gori, da li se temperatura vraćala?
Mnoštvo pitanja stane u tih par sekundi koliko mi treba da stignem do njene sobe, njenog kreveta i njenog čela.
Dodirujem joj čelo i odahnem. Nema je više. Temperatura je odustala, do daljnjeg. Ovi virusi postaju tako naporni… A još je povrh svega radni dan (kao da virus razlikuje utorak od nedelje). Moram na posao, a dete nemam kome da ostavim. Bolesno dete koje već dva dana muči temperatura i kome doktor nije dao ništa sem proste rečenice “virus je”.
Treba da javim šefu da mi dete ima virus, ali eto grize me savest. Ne smem ni da pogledam telefon. Jer ovo nije jedini virus koji nam je gostovao ovog meseca i ovo mi nije jedino dete zbog kog sam odsustvovala sa posla. Ne znam više ni da li mi veruju. Otežavajuća okolnost je što radim sa starijim ljudima čija su deca već odrasla, tako da verujem da su oni već zaboravili kako izgleda gajiti malu bolešljivu decu koja idu u kolektiv.
A danas baš imam trista čuda kojima se do skoro nije mogao nazreti kraj ali eto juče su krenule da se razmršavaju. Juče, kad je uz dete ostao moj muž dok su njemu sevali propušteni pozivi i nepročitani mejlovi.
Ponekad tako gledajući nas, zapitam se, da li možda radimo tajno da ono drugo ne zna za FBI, Nasu ili KGB? Ili smo samo preterano odgovorni pa dozvoljavamo da izgaramo na poslu? Karijere ne pravimo, samo se trudimo da prehranimo decu i platimo račune. Da li nam se strah za golu egzistenciju toliko uvukao u kosti da smo u stanju da više brinemo za posao nego za bolesno dete? Ne govorim pritom samo o sebi. Sećam se, dok su još bili u vrtiću, majki koje plaču i mole vaspitačice da prime dete i uzmu sirup da im daju, jer one nikako ne mogu da izostanu. Ja eto mogu da izostanem, stvarno, reč mi niko nije rekao nikada, ali i sama sam svesna da je to prečesto. Da svaki čas imamo neki virus u gostima, koji tako kruži od jednog do drugog. Grize me savest i zbog toga što znam da moj posao neće stajati, nego će neko od kolega raditi to naporedo sa svojim obavezama. Da, radiću i ja njihov kada oni odu na odmor i bolovanje, ali ne mogu da se otrgnem osećaju da ja najčešće odsustvujem.
I ko zna do kada bih se tako vajkala, i sama sebe mučila raznim pomislima da se nisam setila starije koleginice i njenih reči: “E, moja Jasmina, pa ja sam sat vremena ranije uvek dolazila na posao i ko zna koliko puta ostajala satima duže. Sve dok se jednog dana nisam razbolela. I mesecima ležala u bolnici. Misliš da je moj posao ostao neurađen? Da je firma poslovala sa gubitkom?
Da mi je neko rekao hvala za sve prekovremene sate? Ne, draga. Niko. Došli su, obišli me par puta, doneli pomorandže i cveće i nastavili sa svojim poslom i životom. Tamo mi je jedna bakica cimerka, po otpuštanju iz bolnice rekla: Dete, smiri malo doživljaj. Puna groblja nezamenljivih. I namignula mi.”
Smiri malo doživljaj -ponavljam sebi naglas. Udahnem duboko i uputim se ka svojoj najboljoj drugarici -džezvi. Svet je bolje mesto uz malo dobre kafe. Budim stariju ćerku za školu, ušuškavam mlađu koja ostaje kući sa mnom. Da je lečim, negujem, ljubim, da joj ugađam. Da pijemo kakao i čitamo Čopića, Baku na ringišpilu i Kućicu na nožicama. Da se ušuškamo u ćebence i da je hranim pilećom supom (a jede sama od godinu dana! Ali danas je druga priča). Pravim kačamak školarcu za doručak, uključujem veš mašinu. Dišem duboko, duboko.
Ne radim u NASI, nisam ni kardio hirurg. Ničiji život ne zavisi od mene, sem život moje dece. Ma, ostaću kući dok sasvim ne ozdravi, zabole me pidžama za sve. Potrebna sam svom detetu. Poslova ima hiljadu, a dece imam samo dvoje. Uzimam telefon, zovem svog nadređenog i bez mnogo pravdanja i okolišanja kažem da mi je dete bolesno i da moram da ostanem kući. Sada se već lakše diše. Progutala sam najveću žabu od svih za danas.
A da sam samo znala da će me Sofija par sati kasnije, kada budemo igrale ne ljuti se čoveče i srkutale čaj, pitati ono što me je pitala, svo ovo vajkanje i oklevanje bih preskočila. Srce me je zabolelo od njenih reči. Pitala me je: ”Mama, a jel ti voliš kad sam ja bolesna?” Ja u čudu, odgovaram, “Pa, ko voli kad mu je dete bolesno? Naravno da ne volim!” A ona, sa tužnim smeškom odgovara: ”Ma , znam, ali vidi kako nam je danas lepo, kad si ostala kod kuće”.
Onaj koji je rekao, da čoveka mogu da slome sitnice, bio je u pravu. U velikim problemima, uvek smo prisebni i jaki, a ove sitnice koje lome srce, lome ga na sitno…
Piše: Jasmina Jovanović
Izvor: Detinjarije