Bio je raspust i vozila sam decu kod bake i deke na selo. Nekoliko nedelja pre toga saznala sam da će moj brat dobiti svoje prvo dete (eufemizam za “postaću tetka prelepog anđela”), pa sam im baš tokom vožnje saopštila da će dobiti brata kog će im roditi ujna.
Nakon pitanja mog petogodišnjeg sina poput “a kako se on zove” i “gde je on bio do sad”, dobila sam i pomalo zabrinutu reakciju njegove sedmogodišnje sestre.
“Mama, a hoće ujka i ujna nas da vole najviše na svetu i kad dobiju svoju bebu?”
Na ovo pitanje nisam bila spremna.
“Pa, pile, voleće vas isto kao što vas vole i sad, ali svaki roditelj svoje dete voli najviše.”
“A zašto?”
“Zato, mila, što je to normalno. Tako je priroda uredila da svaki roditelj svoje dete mora najviše da voli.”
(Bože, glupog li odgovora!)
“Mama! Pa ti onda nas voliš zato što moraš! Jako sam tužna sad…”
Ostatak puta provela sam objašnjavajući da to nije tako, da sam se nespretno izrazila.
“Dobro, a zašto ti onda mene voliš?”
“Pa, mila, zato što si MOJA.”
Nekoliko dana kasnije sedela sam sa prijateljicom na kafi i ispričala joj ovaj događaj. Rekla mi je da je i nju njena petnaestogodišnjakinja ne tako davno pitala nešto slično – da li bi je volela kad bi ona bila lopov i kriminalac? Odgovor je bio – DA. Mrzela bih to što radiš, to što su tvoji postupci, ali tebe bih i dalje volela.
Nemojte se dati prevariti, pa ikad na ovo pitanje odgovoriti sa: “Volim te zato što si tako dobar.” ili “Volim te zato što si pametan i plemenit.” ili “Volim te jer si ti najlepša mamina princeza.”
Jer, šta to onda za dete znači? Samo jedno. Da nisam plemenit, dobar i pametan, ne bih bio ni voljen.
Ali dete se ne voli zbog tih stvari. Ni zbog pameti, ni lepote, ni dobrote. Dete se voli jer je naše, jer smo ga mi doneli na svet (ili usvojili), jer je nama ono najveći dar koji imamo. Baš takvo kakvo jeste.
Zato, na ovo dečje pitanje, uvek i bez izuzetka odgovarajte isto.
“Volim te zato što si MOJ. A to ništa ne može da promeni!”
Autor: A. Cvjetić