Можда сцена забележена 13. октобра на којој се види како девојчицу најбруталније шамарају њени вршњаци, док други ђаци све то снимају мобилним телефонима, делује као нека сцена из ријалити емисије, али се, нажалост, заиста догодила у стварном животу – у Србији.
Наше друштво је по стилу живота насилничко, кажу стручњаци, а деца највише испаштају
Ова деца само су парадигма онога шта се дешава у друштву, сматра социолог Ратко Божовић. Она су управо показатељ колико смо далеко стигли у неоствареној људској комуникацији, нетолеранцији, искључивости… Овако екстремно понашање јесте патолошко понашање, а наше друштво је, упозорава Божовић, доведено до патологије.
– Та деца, која су сада спорна, имала су од кога да науче све то. Што у породици, што у школи. Имамо генерацијско вршњачко насиље које је показатељ да породица више није колевка личности. Деца нам се идентификују са протагонистима, са „најбољим, најјачим, најдраматичнијим и најбруталнијим“ представницима тог насиља – истиче социолог Божовић.
„Наше друштво је по стилу живота насилничко. Још један кривац су медији који такав садржај и пропагирају“, истиче социолог Ратко Божовић
Наше друштво је по стилу живота, каже он, насилничко. Још једног кривца Божовић види у медијима који такав садржај и пропагирају.
– Медији су препуни насиља, а деца се управо кроз те медије и уче насиљу. Деца насиље у медијима виде као нешто обично, нешто што се свакодневно дешава, без оспоравања. Затим то прихватају некритички јер, знате како, деца још одрастају и само могу да прихвате и интерпретирају оно шта виде од родитеља, у школи, а највише на телевизији – упозорава Божовић.
Ову ствар не треба гледати као парцијалну, истиче он.
– Нису деца само проблем. Kомплетно друштво је проблематично. Ова прича је пост фестум, илити последична прича. Kада дође до последица, ми тек онда причамо ту причу и покушавамо нешто да решимо. Мало насиља у медијима није проблем у друштву које је уређено и које има један животни и друштвени бонтон, али тамо где је друштво у нереду и хаосу, ту је врло опасно подстицати насиље у медијима – опомиње Божовић.
Школски психолог Марина Надејин сматра да је у ситуацији злостављања Б. Н. (16) реч о чистом насиљу и доказивању неколицине ученика над девојчицом коју су раније обележили као жртву.
– Вероватно је реч о мирној девојчици за коју су проценили да нема капацитете да се брани. Ако је и раније било насиља према њој, ако сам добро разумела тврдњу оца, школа је дефинитивно заказала. До овога није смело да дође – упозорава Марина Надејин.
„Надлежне институције чека озбиљан рад са овом групом насилне деце и њиховим родитељима“, каже психолог Марина Надејин
У овом случају, који је потресао целу земљу, посебно забрињава број деце који је учествовао у шамарању, активно или пасивно, навијајући и добацујући. Објављено је и да је један дечак покушао да се обрати директору школе, али га није нашао, па се поставља питање зашто се деца нису обратила било ком од особља школе?
– У школи постоји тим за заштиту ученика од насиља и сви његови чланови су у обавези да реагују у оваквим ситуацијама. Њихова имена треба да буду истакнута на видном месту, да би ученици знали коме да се обрате у оваквим ситуацијама. Kако то да им се деца нису обратила? – пита се психолог Марина Надејин.
Школа има обавезу, наглашава она, да превентивно ради да би смањила могућност да дође до оваквих ситуација.
– Некада их је немогуће избећи, али мислим да је било и раније индикатора да се нека деца из одељења насилно понашају и поставља се питање да ли је неко реаговао. Једноставно се не дешава да је све у реду и да онда ођедном оволика група деце постане екстремно насилна. Ако је насиље узело маха у том одељењу или целој школи, логично је да ни ученици који су желели нису смели да заштите другарицу из страха да ће се насиље окренути против њих. Мислим да надлежне институције чека озбиљан рад са овом групом насилне деце и њиховим родитељима – закључила је Надејин.
Или си насилник или жртва
Kлинички психолог Александра Јанковић каже да ми годинама имамо процес деградације свих вредности и поплаву агресивних садржаја.
– Нарушен је породични систем, породица у неком правом смислу готово да не постоји, а комуникација је ослабљена. Све оно што би се негде, у нормалном свету сматрало агресивношћу и неадекватним понашањем, код нас је нешто што је потпуно нормално. Ви у ствари имате непрекидан процес у коме се са агресивношћу те деце ништа не ради. Јер, чини се, код нас постоје само две варијанте – или сте насилник, или жртва, а нико не ради ништа да се то промени – сматра она.
Извор: Блиц