“E moja suboto… e moja kućo… neka… tako mi i treba… sve nemoj, sve pusti, mama će, samo vi učite, neka – imaćete kad, kad se udate, kad svoju decu budete imale… E eto ti sad, mislim se, ustani, porani, pa gledaj odakle da kreneš. Ma, to niko ništa ne pipa po nedelju dana, samo dođu, jedu, ostave i odu. Znaju – ima ko će. Šta, ja nemam svoj život, je l’? Nemam planova? Ja ne bi’ da odem negde, da sednem, naručim kafu, gledam u jednu tačku? Neeee, nije to za mene, šta će meni šta u ovim godinama? Meni subota i ne treba. Ionako radim pet dana pa što ne bi’ nastavila i vikendom, čisto da ostanem u kondiciji.
Gle ovo! Sve i jedna čaša prljava! Sve i jedna! Pet puta da piju vode, pet bi puta novu čašu uzeli. Ne znam samo iz čega bi pili kad potroše sve čaše, valjda iz dubokih tanjira? Gle ovo, sve se skorilo! Pa majka mu stara, ako znate da pravite čipkaste rezance, možete i da operete tiganj za sobom! Ma makar da ga potopite, da se ne skori! Čime sad da stružem ove prezle? Špahtlom? I šta sam ja vama ovde? Sobarica? Kuvarica? Za čije babe zdravlja ja ovo radim?! Čuj – mama, imala sam da učim, prijemni mi je… Pa i ja sam imala prijemne pa sam znala svoj krevet da zategnem ujutro. Niko mi u životu nije krevet raspremio! Niko, od kad znam za sebe! Nego, to ti sve raspušteno koliko je teško! Po čitav dan samo u onaj telefon bulji, mozak na otavu, ni brige ni pameti. A ti smisli i šta će da jedu i je l’ imaju šta čisto i opeglano, da ne idu ko smlate ulicom, da te brukaju. Šta – što sam nervozna?! Ne, nego ću da idem i da pevam po kući.
Kako to misliš – ko me tera? Pa šta treba, da čekam da se ucrvamo? Da se vi pitate, davno bi ovuda svašta gmizalo. Ništa to vama ne smeta, ko u pećini da ste rasli. Sačuvaj bože. Pa mogli ste barem ove prazne tetrapake da bacite. Ili i to mene čeka? Neka, kad sam luda… Eno, Goca, ko gospođa – ima ženu, žena dođe dvaput nedeljno, pospremi, počisti, a ona vikendom na nokte, na masažu. Aj’ reci to ponovo! Šta koje? To što si rekla! Da i ja nađem ženu, je l’? Pa našla bi’ ja da je ovo normalna kuća! Žene služe da ti dođu da pomognu, operu prozore, istresu tepihe… Za šta da nađem ženu – da mi pomogne da sparim čarape? Ima da vam pobacam sve, da ostavim po dva para svakom, pa da vidim šta ćete! Sram vas i stid bilo! A vamo mi pričate kako me volite!
Volite vi nekog drugog, mene pustite da živim. Da odmorim k’o čovek, jednom. I vidi ovo! Pa kad već potrošite šampon, kome ga čuvate? Jesu vam pisali kauciju u radnji, pa da morate da vratite praznu ambalažu, šta? Znaš li šta sam sve našla u kesi od usisivača? Pa nije ni čudo što ne može jadan da vuče! Kad već usisavate, možete slobodno da se sagnete pa da pokupite rukom šnale i štipaljke a ne sve frk – u usisivač! Nije vam on ništa zgrešio! Šta bi da morate metlom!? Ovako – imate sav komfor i opet vas mrzi prstom da mrdnete. Otac vam sklanja za vama! Sutra će da bude – nije vas majka ničemu naučila…
I kad se već šminkate, mogle bi ove tupfere od vate da bacite neki put a ne samo da ih skupljate oko lavaboa. Fala bogu pa nam niko ne dolazi, imali bi ljudi šta i da vide. Dve devojke u kući, a ono – lom. Neka, neka, samo vi mažite nokte, a majka će da čisti za vama. Tako mi i treba kad sam luda… Sigurno će sutra neko hvala da mi kaže, aha. Evo sve se polomiste da mi zahvalite. Čula sam te, da znaš. To “hvala, mama“ ostavi za nekog drugog. Da si htela da mi zahvališ, mogla si stoput do sad. Da me jednom sačeka čista kuća kad dođem. Jesi, spremila si pre mesec dana, kad ti je trebala haljina za maturu. Spremate samo kad znate da vam nešto treba… Znam ja sve…
Nije vas stid, drugarice dovodite u ovaj lom… pa dobro, ako već nećete kuću, bar svoje brloge spremite… Znaš šta sam ti našla ispod kreveta? Samo od popa brade još nema! To papiri od žvaka, od čokolade, prazne kutije, bog te pita otkad to tu stoji! One knjige iz petog razreda tri godine čuvaš! Što ne uzmeš pa ne prodaš ono? Čuj – neće niko. Nisi ni pitala. Da ti treba za džeparac, pitala bi. Ovako znaš da će mama i tata da daju, pa što bi se ti tu patila s knjigama. U tvojim godinama, ja sam… ne prevrći mi očima, da te ja sad ne prevrnem! Jeste, sto puta si čula tu priču i sto i prvi ćeš! Nemate vi pojma ni o čemu… Je l’ ti to meni odgovaraš?! Meni? Lepo te na tom TikToku uče… Ima da vam ti uzmem taj telefon, pazi šta sam ti rekla…
Daj mi šta je za pranje. Kako ništa? Kod tebe nikad nema ništa, a kad ti otvorim ormar – ‘oću da se onesvestim! Bolje ti je da mi daš sama nego da ja krenem da tražim. A ove peškire bi mogli nekada da stavite da se suše, a ne da mi buđaju po ćoškovima. Otkud ja znam šta ćete da jedete. Jedite nešto. Otvorite frižider pa vidite. Kako – nema ništa? Vama nikad nema ništa! Ima džema, namažite, uzmite šolju mleka. Šta fali džemu? Ne možete u pekaru. Zato što ja tako kažem, eto. Uzmite keksa ako nećete džema. Pa šta ako nije Plazma. Niste se rodili s Plazmom u ustima. Šta fali Ti-beru? Gde piše da nije Ti-ber? I kud ćeš s tom šoljom, nisam je oprala, vidiš li da je masna! Uzmi drugu. Kako – nema druga? Pa operi, pa će biti druga. Gde ćeš sad s tim? Pusti, molim te, samo mi izađi iz kuhinje, samo mi smetaš… Ne, nisam ljuta… Dobro, jesam malo… Malo više… Ko sad zove? Goca? Drži mi mobilni, mokre su mi ruke.
Halo? E… ma evo ništa, sad ustala. Pa nema smisla da me žena nađe u krevetu, mislim – nisam baš tolika gospođa… A ti? Pa da. Jeste, lep je dan, i treba… Pametno… Kol’ko ti uzima za korekciju? Po noktu? Pa dobro, nije puno. Hajd’ pa se javi… Hajde, i ja tebe… Ćao, ćao…. Šta “koja žena, mama“? Nikoja žena, eto! Ja sam sama svoja žena. A ne mora ni Gordana sve da zna. Pisnete li, zadaviću vas. Eto. “
Tekst: Daniela Bakić