Ima jedan izvor u Miokusu. Voda iz njega teče još od tridesetih godina prošlog veka. Skoro sto godina. Otvorio ga je jedan lokalni zadužbinar uz pokroviteljstvo Higijenskog zavoda Kraljevine Jugoslavije. Trebao bi da ima i spomenički karakter….kada bi živeo u nekoj srećnoj zemlji. Kod nas je samo renoviran posle poplava.
E, taj izvor, gde vodu toči ceo kraj, paradigma je naše stvarnosti.
Oduvek se smatralo blagodarnim podići česmu, izvesti vodu. Naročito u bezvodnom kraju gde su bunari duboki i po sto metara. I ova voda teče u gustom i debelom mlazu, otiče neznano gde, gubi se i nestaje, kao što nam se i svaka druga blagorodna ideja nekog pojedinca izgubi u nemaru i zaboravu.
Izvor je podignut na lepom mestu. Mala udolina na kraju sela, okolo visoke lipe, šum vode iz starog kamena. Mala parcela se kao prirodni amfiteatar spušta prema izvoru. Neko je mislio na sve otkidajući delić raja, dajući mu neku duhovnu notu.
Međutim, ovaj dašak romantičnog ograđen je ružnim metalnim krilima, negde krivim, sa oljusnutom farbom. To je ograda tipska, štancovana na metar, jeftina i jednostavna. Jer, neko je, u nekom momentu dobio zadatak da dvorište ogradi. I uradio je to. Ali samo tehnički. Da se posao završi i štiklira. Bez udubljivanja u suštinu.
Kada imate biser, dragocen i redak, ne stavljate ga u gvozdeni ram, već promišljate koji bi dragoceni metal istakao njegovu lepotu, pravite čipku i preplet, okružujete ga novom lepotom i skladom. Na taj način se produžava plemenita ideja koju dragocenost nosi u sebi. A mi nismo narod koji je učen i spreman da poštuje nasleđeno. Odričemo ga se rado i spremno, prezrivo ga odbacujemo i prepuštamo se sadašnjosti. Pritisnuti dnevnim, kidamo svaku vezu koja nas je stvorila. Svoj dug prema precima otaljavamo kako moramo, često po naredbi, često paganski. Istoriju smo potrpali u foldere koje otvaramo samo kada nama tako odgovara, kada je podesno izvaditi neki podatak iz mutne prošlosti da bismo opravdali sadašnjost. I tako sve počinjemo ispočetka.
Oko izvora je najčešće visoka trava, posle kiše blato i nanosi kamena sa puta. Rešetka slivnika zapušena, kamen obrastao naslagama lišaja. Neko je sigurno zadužen da ovo mesto održava, ali ta briga je gotovo nevidljiva, a nekad deluje gotovo uvredljivo jer se, posle obavljenog posla, vidi da je urađen preko volje, na silu. Ostane visoka strnjika sa otkosima koji trunu na suncu. Kamen se razgrne ili prebaci pored staze, a blato se pretvori u prašinu.
Niko na ovakav način ne održava svoje dvorište. Svuda su travnjaci lepi, a staze čiste. Između kamenih ploča vadi se i najmanji korov. Ali, izvor je svačiji i ničiji. Kao i groblje, kao i školsko dvorište. I taj svako će primetiti kako je neuredno, žaliće se, ali nikada neće sebe prepoznati kao onog koji treba nešto da učini. Reći će: zašto baš ja. Jer kod nas se JA ne uklapa u MI, ni MOJE u NAŠE. Za NAŠE se plašimo koliko ćemo dati. Pažljivo merimo doprinose svih. Ne podnosimo da budemo ni najmanje oštećeni. Doživljavamo to kao prevaru. Svađamo se u svim zajedničkim akcijama i, na kraju, odustajemo. Zato nam decu ujedaju zmije po školskim dvorištima, a preci počivaju među otkosima bahato pobacanog korova.
Mlaz miokuškog izvora je snažan. Kada točite vodu, ona se rasipa, pa su vam mokre noge, a flaša prazna. Već nekoliko puta jedan čovek na cev stavlja nastavak koji cev sužava, ali taj plastični deo svaki put neko odnese. Zašto to radi? Bahatost ili potreba? Želja da nešto upropasti ili mu je baš takav deo lično koristan? Svejedno koji je odgovor. Jer on, kakav god bio, poništava svest o zajedništvu, o poštovanju zajedničkog dobra, cilja, ideje da nisi sam na svetu, da ne možeš lično staviti ispred opšteg.
I tako, jedan izvor, kao i mnoštvo drugih građevina i spomenika po ovoj našoj zemlji, priča priču o mentalitetu njenog naroda koji ima problem sa razumevanjem ko je, gde živi, od čega traje i kuda je krenuo. Narod koji se čupa iz istorijskih istina, a kune se u tradiciju, pa i nju shvata samo onako kako mu u tom trenutku odgovara. Narod koji nije homogena masa okupljena oko neke ideje, nego skup pojedinaca koji bi glavu dali za svoje dvorište, ali ih susedska briga ne dotiče, a opšti cilj ne obavezuje. Narod koji se kune u visine, a hoda po blatu, koji uzdiže zakon, ali su mu u nuždi draže rupe. Narod koji se meša u globalno, a lokalno mu se raspada. Narod apsurda kome nije jasno kako je u taj apsurd upao, ali ne sme da traži uzrok. Jer, ako ga nađe i razume, mora mnogo raditi da svoj put ispravi.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca
Stavovi u rubrici Lični stav su upravo to – lični i ne odražavaju nužno stavove redakcije.