Милена није мислила да је удаја гаранција за срећу. Па је била срећна и без мужа.
Милена се никад није удала и као да су је сви сажаљевали због тога. Та њена „неудатост“ је из године у годину мењала своје обличје, али је некако увек више одговарала њој него другима. На пример, кад је била баш баш млада, сви су говорили „има времена“. Тако до 25. отприлике. Онда се то „има времена“ проширило у „има времена, удаћеш се“. Мајка је већ давала тој реченици неку посебну забринуту боју.
Кад се приближила тридесетој све чешће је чула оно велико питање:
А кад мислиш ти да се удаш? Кад ћеш децу да рађаш?
Била је превише фина да одговори онако како је мислила да треба, па би помирљиво слезала раменима. У касним тридесетим осећала би на потиљку ужарене погледе у канцеларији. Пред њом се шапутало о деци и венчаницама. Вређало ју је што сви мисле да је боли што је неудата. Она то није тако осећала.
Око 45. већ је постало јасно да од чувене удаје нема ништа. „Неудатост“ је сада била као нека накарадна аномалија на њеном телу. Попут треће руке или две главе. Где год би се појавила, знала је то. Препознавала је по погледима и тону којим јој се обраћају. Није јој сметало
Она се једноставно никад није удавала и није јој било жао због тога.
Није се правдала па јој нико није ни веровао.
За њу је то било само једна ствар коју није пробала. Као што постоје жене које не возе, мушкарци који не скијају или једноставно, људи који никад нису пробали да роне. Није још видела да неко некох жали зато што не зна да хекла, па јој није било јасно што би њу неко жалио што живи сама.
Само једном је пожелела да се објасни некоме. Била је то њена уплакана сестричина. Једном, за њен 52. рођендан заустила је жељу и расплакала се.
– Па тетка, ти си ми сама.
– Нисам ја сама, пиле теткино, имам тебе.
– Имаш мене. А шта ћеш кад ја одем на факултет? Кад мама нема времена да сврати да попијете кафу? Како ћеш ти?
– Их, како? Лако. Откуд сад то?
– Марина из мог одељења је рекла како си чудна. Како те нико није хтео. Као да, као да… – већ се гушила у јецајима.
Милени је било жао. По први пут пала јој је смешна ствар на памет. Да је удата, њена сестричина би имала течу, а она не би била чудна. Насмешила се па полако почела да објашњава да је све са њом у реду.
Није то било због трагичне неостварене љубави.
Она није била ничија Јулија. Можда баш због тога није желела да буде жена никоме коме ће бити нешто обично. Неко ко се може заменити. Имала је момке, није била пробирљива, само ето, ниједна љубав је није променила, није јој се утиснула у срце.
Једном, још док је студирала, био је ту један Свилени (тако га је после звала у мислима). Један од оних мушкараца – шећерлема што купује жени књиге и цвеће и пише посвете у стиху. Сећала се згрожено како је долазио покисао до голе коже, мазохистички доказивао да је воли – а у ствари, само је заборавио кишобран и вребао прилику да се у њеној студентској соби скине. Касније је сазнала како је последња три месеца њихове везе поштом слао писма „другарици“ у Америку. Није му требало много да и сам тамо одлети и исту ту другарицу ожени.
Наравно да то није било ни због оца.
Мада се још сећа продорног погледа једног пријатеља психијатра док јој поставља питање: „Какав је твој однос са оцем?“ Отац је био отац. Никад није био тата, осим кад би је изводио на сладолед и враћао мусаву и уфлекану. Мајка би тад умела сатима да богоради по кући како је неспособан, како ништа не уме или би је протресла док је пресвлачи речима „иста си као онај твој отац“.
Кад год нешто не би урадила како треба то би било зато што је тако отац научио. А никад ништа није било довољно добро.
– Је л’ схваташ да је могуће да се ниси удала зато што ниси желела брак својих родитеља?
– Јесам ли ја тебе звала на кафу да се забавимо или причамо о мојој „неудатости“?
Милена се никад није удала и није јој било жао због тога. Коцкице се нису сложиле. За њу је то било као вожња аутомобилом. Није знала да вози и није желела да је возе.
Радије је шетала сама.
Питала се што је свима то било толико тужно, кад је њој много тужније било возити се у смеру ком не желиш са неким ког не волиш.
– Ти ниси допустила себи да нађеш неког да те воли и да га волиш.
– Па је због тога требало да се удам? – смејала се.
– Само се ти шали. – Не шалим се. Баш сам озбиљна.
– И како ћеш тако сама?
– Као и досад.
– Али стариш, Милена. – Хоћеш да кажеш да људи у браку не старе? Човече, да сам знала, па да се удам на време!
