„Драге колеге, сазвао сам ову ванредну седницу након инцидента који се, као што вероватно знате, одиграо синоћ, када је отац наше ученице Јелене Петровић, дошао у моју канцеларију у присуству новинара које је довео, претио и вређао како мене, тако и нашег психолога и педагога, а самим тим и целу школу.“
Драган дубоко удахну, присећајући се немилог догађаја.
„Господин Поповић је низом лажи, и на потпуно недопустив начин, вичући, машући рукама, и претећи тужбама и којекаквим адвокатима, оценио да смо ми неозбиљни, да нисмо посвећени деци, да ПП служба не ради свој посао, да директор нема сарадњу ни са родитељима, ни са децом, ни са колегама, и тако даље. Да вам не препричавам, већ знате шта је ту још изговорено, и шта је овај долазак и такав наступ испровоцирало, али ово је, да тако кажем, прелило чашу, и решио сам да се одржи ванредни родитељски састанак за све родитеље, и то у свечаној сали, где ће се родитељима прочитати проглас школе након овог догађаја, а школа ће тужити и дотичног господина, као и новинаре који су ушли без дозволе, нарочито ако буду објавили неке непримерене текстове о нашој школи!“
Милка је мислила да прећути овај пут, али није успела. „Значи, кад дође неко да се дере и прети директору и ПП служби, диже се револуција, а кад ја говорим упорно о томе како ме малтретирају и родитељи и деца, Ви ми кажете да морам да нађем решење, јер свакако носим део кривице! Колико пута се само неко тако издрао на мене, и што онда нисмо имали ванредни родитељски и што нисмо писали тужбе?“
„Молим Вас, колегинице, то није данас тема.“ рече Драган.
„Јесте, и те како јесте. И сви ови који сада ћуте као заливени мисле то исто, само се плаше, не знам зашто. У ствари, знам, али нећу да кажем! Свако од нас је бар једном доживео нешто слично, и ником ништа. Што је ово другачије?“ Милка погледа своје колеге. Сви су нешто писали или гледали у директора, она као да није постојала.
„Колегинице, о томе можемо другом приликом. Дакле…“ Драган је покушавао да се врати на тему седнице.
„Можемо и овом приликом! Сем тога, колико сам чула, довео је новинаре из неког таблоида, и кога уопште брига за тo?“ упита Милка
„Нас је брига, итекако нас је брига.“ рече Драган. „Родитељи ће најпре такве текстове читати и делити преко интернета“
„Ако је стварно тако, за мене је много већи проблем што наши родитељи читају такве текстове него то што је један родитељ подивљао!“ покушао је Милан да се нашали.
„Колега, молим Вас… Немојте сад и Ви…“ рече Драган, и Милан обори главу и погледа у новине испред себе.
„Ја годинама говорим да смо родитељима много допустили, да су дечија права неограничена, да ћемо једног дана добити батине, а то се већ и дешава по другим школама, и то пишу новине које нису таблоиди, али нико не реагује! Чим су Вас дотакли, чим се неко усудио да пипне канцеларије на нашем другом спрату, ванредна седница!“ рече Милка
„Чули смо Вас, колегинице, у реду, на родитељском састанку ћу бити ја, и прочитаћу текст, могу да га ископирам и да вам поделим ако хоћете… Састанак ће бити у петак у пет сати. Часови ће бити скраћени, како бисмо…“
„И часове скраћујете?! Хоћете ли и саобраћај да зауставите, и доведете обезбеђење?“ насмеја се Милка.
„Колегинице, ако наставите, мораћу да Вас удаљим са седнице!“ Драган се већ озбиљно нервирао. Иако је већина колектива ћутала, чинило му се да губи конце, и да неће успети да одржи седницу до краја.
„То би ми било као поклон! Слободно ме удаљите! Али, ја у овоме нећу да учествујем! Искрено, и ја кад се пожалим ПП служби, и мене одраде, тако да није луд тај родитељ кад каже да не раде свој посао!“ рече Милка.
„Ово није у реду, Милка!“ скочи Љиљана, школски психолог. „Сваки пут сам те саслушала, и дала ти савет, и…“
„Молим??“ Милка се прекрсти. „Твој савет је био да позовем родитеље ако дете дивља, или да смирим ситуацију ако дивља родитељ! То знам и без тебе! Јеси ли икад дошла на неки час, па да видиш како то изгледа? Јеси ли икад позвала неког родитеља, па да заједно са дететом седнете и поразговарате?“
„Немој сад да си таква, ово баш није фер. Врло ниски ударци!“ љутила се Љиљана.
„Можда су ниски, али су истинити“, рече Милка. „Ако хоћемо да нам се не дешавају проблеми, морамо прво своје двориште да почистимо!“
„Да се вратимо на тему ове седнице!“ покушавао је Драган да смири ситуацију. „Школа више неће дозволити овакво понашање родитеља, а ни деце! Увешћемо много строжа правила, која ће се апсолутно и без изузетка примењивати!“
„Чекајте, сад ја морам да се укључим“, рече Наташа. „Не знам да ли је само мени ово запарало уши, али шта значи ’без изузетка ће се примењивати’? Као да нико од нас не зна да је још пре годину дана уведено да је деци забрањено коришћење телефона за време часова, и исто овако сте рекли да ћемо без поговора то морати да примењујемо, па деца не да користе мобилне, него им и наставници често кажу ’До краја часа могу телефони!’ Изгледа да је само нас пар будала које се правила придржавају! Како ће то школа одједном имати ауторитет да спроводи правила и, као, постави неке границе, кад тога никад до сад није било?“
„Е, сад ће да буде!“ рече Драган.
„Сад, кад је један родитељ кренуо на Вас? До тада није морало?“ рече Милка.
„Колегинице, чули смо Вас!“ љутито понови Драган.
„Да сте ме икад чули до овога не би дошло. Нисте ме чули ни до сада, ни сада, него сте се уплашили за своје да не кажем шта, па ћете да нас малтретирате и да тражите од нас да Вас подржимо на родитељском. Одмах да кажем, ја нећу у томе да учествујем!“ рече Милка.
„Колегинице, сад Вас заиста молим да напустите седницу, овако не можемо да радимо!“ рече Драган, и показа јој врата.
„Врло радо“, рече Милка и изађе насмејана. ’Бар не морам да слушам даље будалаштине’, помисли, и пожури да јој не побегне аутобус.
Аутор: Маја Бугарчић