Na konferenciji koju sam nedavno posetila bilo je postavljeno pitanje: “Koliko vas se boji da ćete se pretvoriti u svoju majku?”
Gotovo sve osobe u dvorani su podigle ruku.
Srce me je zabolelo…
Bolelo me je ne samo zbog ljudi u toj prostoriji (a svi su bili divna, kreativna ljudska bića). Srce me je bolelo i zbog njihovih majki koje će uvek biti prosuđivane kao neuspešne.
Jer, pobogu, nikad ne prestajemo kriviti svoje majke, zar ne?!
Koliko godina, koliko novca, koliko energije smo potrošili individualno i globalno pričajući o tome kako su nas naše majke izneverile?
Ono što danas želim da kažem je: možemo li da napravimo pauzu, barem jedan dan, i pokažemo malo milosti prema majkama?
Jer biti majka je nemoguće. Ne mislim da je teško. Mislim: NEMOGUĆE JE.
Kao kultura očekujemo od majki da jednostavno ne budu ljudska bića. Majke bi trebalo da budu nekakva kombinacija Bogorodice, majke Tereze, Superžene i Gaie. Nemilosrdan standard savršenstva. Nemilosrdan!
Ne daj Bože da majka bude iscrpljena i preplavljena.
Ne daj Bože da ne razume svoju decu.
Ne daj Bože da nema dara za podizanje dece.
Ne daj Bože da ima svoje želje i čežnje.
Ne daj Bože da ikad bude prestravljena, suicidna ili beznadežna, da oseća dosadu, zbunjenost ili bes.
Ne daj Bože da oseća da je život razočarao ili da ima neku zavisnost ili mentalnu bolest.
Ne daj Bože da se ikad slomi.
Ne daj Bože da ne može kontrolisati svoj bes.
Ne daj Bože da pogreši, na bilo koji način, zauvek će biti ožigosana kao LOŠA MAJKA. I to joj nikad nećemo oprostiti.
Moje pitanje je: možemo li danas pauzirati s osuđivanjem majki i pokazati im umesto toga saosećanje?
To ne znači da je OK ono što vam se događalo dok ste bili u dete, da je u redu ako je vaša majka bila prestroga. To ne znači da vaš bol nije stvaran… samo znači da je možda i njen bol bio stvaran.
A ako ste i same majke i nikad ne prestajete osuđivati sebe zbog neuspeha…možete li, molim vas, prestati na jedan dan?!
Imaj prema sebi milosti. Samo jedan dan.“
Autor: Elizabeth Gilbert