„Открила сам да се претварам у једну од две маме кад се моја деца узнемире. Или сам Мери Попинс – љубазна, пуна љубави, стрпљива – или пак потпуно нетолерантна, склона томе да вичем и вриштим на њих.“ – Забринута мама
Ако вичете на своју децу, знајте да нисте сами. Чини се да је викање постало нешто попут родитељске епидемије. Неки то чак зову „нове батине“. Зашто толико посвећених, интелигентних, свесних родитеља губи контролу?
Донекле, чини се да на крају често вичемо јер смо заправо донели веома позитивну одлуку – а то је да својој деци дамо границе с поштовањем, радије него да их кажњавамо и манипулишемо. Трудимо се да останемо нежни и љубазни, а ипак наша деца настављају са тестирањем. Постајемо све више фрустрирани, чак и уплашени, осећајући да смо изгубили сваку контролу без икаквог начина да своју децу обуздамо.
И није ни чудо! Покушавамо да упијемо све нејасне, контрадикторне савете које чујемо и видимо у вези са дисциплином. Толико је много нових теоријски идеја – „не кажњавајте, награђујте, контролишите, дајте тајм-ауте или последице, користите реч „не“, очекујте послушност, будите ауторитативан, итд”, а тако је мало практичних алата.
Ако сте викали, ево неколико ствари које треба да размотрите:
#1 Не бринете о себи
Дуго купање у топлој кади или излазак ван са пријатељима или супружником су увек добре идеје, зар не? Ипак, можда је паметније да кренете од основа, оне су увек пресудне – а то је да знате своје границе и личне потребе и успоставите границе са својим дететом од почетка. Да, чак и са вашим дететом.
Примера ради, у контексту односа поштовања (што значи да своје дете доживљавате као целовиту особу и комуницирате са њом као таквом), у реду је да ваша беба плаче неколико минута док ви редовно одете у тоалет или да оперете зубе. Оставите своју бебу на сигурном, затвореном месту, кажете јој да ћете отићи и увек када се вратите ставите до знања да разумете како се осећа.
Пошто поштујете потребу своје бебе за предвидљивошћу, ову активност сте учинили уобичајеним делом вашег заједничког дана. Тако ваша беба учи да предвиђа да ћете отићи и вратити се. Она се и даље може жалити, што је њено право, али ви јој са сигурношћу дајете до знања да је чујете и прихватате њен израз незадовољства. „Ниси желео да идем. То те је узнемирило. Вратила сам се.”
Не водите рачуна о себи, ако
Ако сте осетљива особа која не може дубоко да спава са бебом у непосредној близини, али спавате заједно јер мислите да би тако требало, не водите рачуна о себи.
Ако желите да одвикнете своје дете или ограничите дојење свог малишана, али се осећате кривим због тога, не бринете о себи.
Ако треба да одете у кухињу да скувате шољу кафе, али се плашите да оставите своју нервозну бебу или бебу која се буни, не бринете о себи.
У ствари, ако се осећате кривим због било ког тренутка када се бринете о себи, вероватно се не бринете о себи.
Сви ми дајемо велики део наших живота за своју децу, али је нездраво за нас, а још мање здраво за нашу децу, да постанемо родитељи без ега, занемарујући своје потребе и практично бришући себе из везе. Нама су потребне личне границе, а нашој деци је потребно да их моделујемо. То је оно што значи имати искрен, аутентичан однос са поштовањем који ће постављање граница код малог детета кроз тинејџерске године учинити јасним и једноставним.
Чињеница о родитељству: Наше бебе и мала деца нам никада неће дати дозволу да се бринемо о нашим потребама. „Хајде мало предахни, мама, заслужила си то!“ никада неће бити речено или имплицирано кроз понашање наше мале деце. У ствари, управо супротно. Ове границе морају доћи од нас, а наша деца ће радити свој посао противећи се, бунећи се, постављајући захтеве и још више захтева, и настављајући да осећају своје границе док оне не буду чврсто и доследно на месту.
#2 Уместо граница изабрали сте да умирујете бебу или јој скрећете пажњу
Ваша беба је цела особа спремна да се активно и искрено укључи у однос са вама по рођењу. Када одвлачите пажњу, практикујете избегавање – поричете искрену везу како бисте заобишли здраво осећање отпора вашег детета. Образац који ово ствара за вас обоје ће вам умногоме отежати да се осећате пријатно када касније поставите границе. Ова прва година формирања је кључно време да искрено поставимо границе јер ћемо тада успоставити оно што ће увек бити срж нашег односа родитељ/дете.
#3 Осећате се одговорним за емоције своје деце
Ево главних разлога зашто родитељи занемарују да успоставе личне границе са својом децом или користе манипулативне алате као што је одвраћање пажње (што све често доводи до вике):
Они не верују да је беба заиста цела особа која може да разуме речи и да искрено комуницира.
Не могу да се помире са нелагодношћу коју осећају у вези са емоцијама свог детета.
Они сваки плач доживљавају као нешто што треба избегавати или поправити, „комуникацију у једној ноти“, а не као нијансирани дијалог.
Ова нездрава перцепција деце и њихових осећања онемогућава развој емоционалне отпорности, ствара потребу за још већим постављањем граница у дечјим годинама и исцрпиће вас сваки пут када будете морали да кажете „не“ или да инсистирате на нечему (што ће бити често). Дечје године су, посебно, период отпора који помера границе. Ваше дете треба да се понаша на овај начин да би се индивидуализирало на здрав начин. Ако се одговорним за свакодневну буку емоција вашег детета, нерадо ћете постављати поштена ограничења. Брзо ћете се уморити и вероватно ћете на крају да вичете… или плачете, што није здраво ни за вас ни за вашу децу .
Поновите себи следеће: Када испуним основне потребе свог детета, моја једина одговорност у вези са осећањима је да их прихватим и признам.
#4 Ваша очекивања су неразумна
Можда вичете јер очекујете немогуће. Деца су истраживачи. Потребна су им сигурна места где могу слободно да се крећу, експериментишу и истражују. Ако замолите дете да не трчи, скаче или се пење је слично као да кажете: „Не диши“. Направите и пронађите безбедна места за игру ваше деце. Немојте их излагати материјалима или опреми коју не могу да користе како желе, да се не бисте после љутили што се не придржавају правила.
На нама је да избегавамо ситуације које ће искушати наше стрпљење, а не да се ухватимо у коштац са борбом да очувамо мир.
#5 Непотребно улазите у борбу за власт
За борбу је потребно двоје, зато се не ангажујте. Ви нисте вршњак свог детета, ви сте његов способан вођа. Дакле, уместо да лично схватите понашање свог детета – које је притом здраво и у складу са његовим узрастом – и вичете, изаберите да:
а) Успоставите контакт очима са својим дететом и самоуверено одредите границу: „Време је да опереш зубе“.
б) Дате једноставан избор или прилику за аутономну одлуку: „Ако можеш да дођеш сада, имаћемо времена за другу књигу.“
в) Прихватите осећања неслагања вашег детета. Поздравите та осећања да трају колико год је потребно, док ви настављате да их прихватате. „Знам да се толико забављаш са псом и да је тешко да прекинеш, али време је. Каква штета! Заиста си узнемирен и разочаран што је време за спавање. Знам тај осећај.”
Колико год ово било потпуно контраинтуитивно за већину нас, функционише. Што сте спремнији да се сложите са осећањима вашег детета док се мирно држите границе, лакше ће му бити да ослободи свој отпор и настави даље. Како ваше дете може да настави да се бори када се све време слажете са њим? Ова родитељска „бела застава“ емпатије ће на чудесан начин отопити напетост за обоје.
д) Ако се ваше дете и даље не придржава из било ког разлога, узмите га за руку (буквално или фигуративно). “Тешко ти је да дођеш горе да опереш зубе, па ћу ти помоћи.” Мирно га узмите примите за руку или подигните, а онда можда додајте: „Хвала што си ме обавестио да ти је потребна помоћ.
Узгред, то је управо оно што је ваше дете радило. Када једном схватите да је сав тај отпор, импулзивно и непожељно понашање вашег детета заправо само незгодан захтев за вашу помоћ, вероватно ће вам бити лакше да престанете да вичете на њега због тога.
