Мишљење девојчице о себи формира њен тата, пошто управо он показује први пример односа са мушком особом у њеном животу.
Могу се издвојити два основна периода који утичу на формирање мишљења девојчице о себи.
Први је предшколски узраст
Дете до седам година не поседује способност да „филтрира“ критику и његово мишљење о себи у потпуности зависи од мишљења које долази споља: то што му ви говорите, оно и мисли о себи. Притом, много више значи мишљење родитеља супротног пола, пошто у том случају нема супарништва, конкуренције.
Веома је важно да у том периоду, а такође са седам-осам година, тата лепо говори о спољашњем изгледу ћерке, њеним унутрашњим квалитетима, чак он можда и има неке примедбе.
Други важни период је адолесцентски узраст
Tада се, како се чини, девојчица више приближава мами (пред-адолесцентско зближавање).
Управо у том периоду се код девојчица јавља врло осетљив однос према сопственој спољашњости. Девојчица ослушкује мишљење свих око ње, али посебно осетљиво прихвата татине речи и ако је он изненада рекао да ћерка има дебеле ноге или да јој је нос дугачак, или нешто слично, чак сасвим минимално: то може несагледиво да утиче на њено мишљење о себи, што са своје стране може на даље у многоме негативно да утиче како ће девојчица да формира односе са супротним полом. Зато је неопходно да се тата труди да се уздржи од сличне критике и да чешће својој ћерки говори комплименте.
Постоји распрострањено мишљење да одрастајући, ћерка бира мужа који личи на њеног оца. То је заиста тако ако су односи са оцем били добри.
Не мешати се!
Чини ми се да тата не треба некако посебно да покушава да се прилагоди „женским“ интересовањима, већ је неопходно да се максимално труди да учествује у животу ћерке. Могуће је, чак и потребно тражити начине за заједничку активност – игре, стваралаштво, спорт или читање – који би били занимљиви и тати и ћерки. Веома је важно да тада уме да разговара и да не сматра ћерку некаквим крхким и неразумљивим бићем. Треба да учествује у њеном свакодневном животу, да зна за њена интересовања, њене другове и да макар понекад иде на родитељске састанке. Обично су маме укљученије у учење, док се очеви некако дистанцирају од тога – то, међутим, није правилно. Неопходно је да тата учествује у школским активностима, води ћерку на неку активност, макар викендом.
Од неког узраста, на пример, од пет година јако је корисно тражити свакодневну сједињавајућу активност за тате и ћерке. На пример, на почетку отићи на спорт, а затим у музеј или у кафић, или просто прошетати. Одлично је ако тата нађе време да прочита нешто ћерки и онда заједно причају о књизи коју су читали.
Тата може да покаже нежност, грлећи своју девојчицу, стављајући је у крило, али када девојчица почиње да одраста, у предпубертетском узрасту, њему се тада чини неугодним да показује „нежност“ у односу на девојку која стасава.
Опет је неопходно да се родитељска пажња сачува, да тата може да пољуби, загрли, на неки начин подржи своју ћерку.
Емоционална отвореност и физичка доступност родитеља, спремност на разговор, интересовање за проблеме од кључне су важности за дете у фази одрастања.
Аутор: Екатерина Бурмистрова, православни руски психолог и мајка десеторо деце
Превод: Станоје Станковић