Često se u javnosti može čuti da su nastavnici svuda u svetu slabo plaćeni, naročito oni koji rade u državnim školama. Ta tvrdnja deluje ohrabrujuće u sredinama u kojima je prosveta potcenjena i marginalizovana, ali ona nema utemeljenje u stvarnosti. U brojnim evropskim zemljama, kao i u delovima SAD, nastavnički poziv je stabilna, respektabilna i veoma pristojno nagrađena profesija.
Prema poslednjem izveštaju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Luksemburg je zemlja sa ubedljivo najbolje plaćenim nastavnicima na svetu. Početna godišnja plata nastavnika u osnovnoj školi iznosi oko 70.000 evra, odnosno preko 5.800 evra mesečno. Sa 10 godina staža plata raste za oko 20.000 evra, a sa 15 godina staža za čak 31.000 evra. Posle 30 godina rada, nastavnici dostižu preko 120.000 evra godišnje, što znači više od 10.000 evra mesečno. U srednjim školama te brojke su još više. Ovakvi podaci jasno pokazuju kako jedno društvo vrednuje znanje i ulogu nastavnika.
Švajcarska sledi odmah za Luksemburgom – učitelji na početku karijere zarađuju oko 60.000 evra godišnje, nastavnici u višim nivoima oko 65.000, dok iskusni profesori u srednjim školama primaju preko 110.000 evra godišnje, što je više od 9.000 evra mesečno.
Nemačka se takođe visoko kotira: prosvetni radnici u osnovnim školama zarađuju između 70.000 i 90.000 evra, a u srednjim školama od 78.000 do 108.000 evra godišnje. To znači da iskusan nastavnik u Nemačkoj može da ima mesečnu platu i do 9.000 evra bruto.
Austrija, Norveška, Švedska, Holandija, Francuska, Španija – sve su to zemlje u kojima nastavnici uživaju stabilna primanja i poštovanje, mada Francuska u tom smislu nešto zaostaje. U Austriji plata nastavnika počinje sa nešto manje od 50.000 evra godišnje, ali se vremenom može i udvostručiti. U Skandinaviji se kreće od 40.000, sa mogućnošću da se dostigne 60.000 evra godišnje. U Francuskoj nastavnici zarađuju od 2.500 do preko 4.500 evra mesečno, dok je u Španiji mesečna plata oko 3.500 evra.
Čak i unutar Evropske unije, prosek za nastavnike u osnovnim školama kreće se između 34.000 i 57.000 evra godišnje, a u srednjim od 35.000 do 62.000 evra, što ih u velikom broju zemalja pozicionira iznad nacionalnog proseka.
Naravno, postoje i izuzeci. U Poljskoj, recimo, prosečna plata nastavnika se kreće od 1.500 do nešto više od 2.500 evra mesečno, što je ispod zapadnoevropskih standarda, ali i dalje iznad primanja u prosveti u mnogim zemljama van EU.
Što se tiče Sjedinjenih Američkih Država, situacija je kompleksnija. U nekim saveznim državama poput Njujorka, Masačusetsa ili Kalifornije, nastavnici u javnim školama sa višegodišnjim iskustvom zarađuju preko 90.000 dolara godišnje. Ipak, u većini američkih država plate su skromnije – između 55.000 i 70.000 dolara godišnje, što ih stavlja, generalno, na nivo opšteg proseka. Uprkos tome, u SAD i Velikoj Britaniji postoji veliki broj privatnih škola visokog kvaliteta, u kojima su plate nastavnika višestruko veće, a rezultati učenika na nacionalnim i međunarodnim testiranjima – često impresivni.
Sve ovo pobija ustaljenu frazu da su nastavnici svuda slabo plaćeni. U razvijenom svetu, oni su često iznad proseka – i platom, i statusom, i stepenom odgovornosti. To se ne događa slučajno. Tamo gde se u nastavnike ulaže, rezultati učenika su bolji, interesovanje za prosvetu veće, a kvalitet obrazovanja stabilno visok.
Sistemi koji nastavnike plaćaju simbolično, dobijaju upravo to – simbolično obrazovanje. Odliv kvalitetnog kadra, slabi rezultati na međunarodnim testiranjima i opšta ravnodušnost prema znanju neizbežne su posledice.
Često se pokušava relativizovati uloga škole. Ponavlja se kako škola nije samo mesto za sticanje znanja, već i prostor za „stvaranje dobrih ljudi“. Ali šta to konkretno znači? Da li je to eufemizam za neobrazovane, pasivne i pojedince kojima se lako upravlja? Škola nije terapijska zajednica. Njen primarni zadatak je obrazovanje. Ona može da kanališe vaspitne procese, ali ne može i ne treba da zameni porodicu, kao što ne može da menja urođene osobine pojedinca.
Zato je akcenat na profesionalizmu, znanju i rezultatima nastavnika. Ostalo je sekundarno. Nastavnik pre svega mora biti stručnjak. Njegova uloga nije da bude drug ili animator, već neko ko zna, ume i vodi. A da bi to mogao da bude – mora imati društveno priznanje, institucionalnu podršku i platu dostojnu svog zadatka.
Upravo to razvijene zemlje i rade. Tamo se škola shvata ozbiljno – kao temelj budućnosti, a ne kao prostor za improvizacije. Nastavnici se ne ubeđuju da je njihova uloga važna – oni to osećaju svakog dana, jer su plaćeni, podržani i uvaženi. I zato im sistemi veruju. Zato i postižu rezultate.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora