Често се у јавности може чути да су наставници свуда у свету слабо плаћени, нарочито они који раде у државним школама. Та тврдња делује охрабрујуће у срединама у којима је просвета потцењена и маргинализована, али она нема утемељење у стварности. У бројним европским земљама, као и у деловима САД, наставнички позив је стабилна, респектабилна и веома пристојно награђена професија.
Према последњем извештају Организације за економску сарадњу и развој (OECD), Луксембург је земља са убедљиво најбоље плаћеним наставницима на свету. Почетна годишња плата наставника у основној школи износи око 70.000 евра, односно преко 5.800 евра месечно. Са 10 година стажа плата расте за око 20.000 евра, а са 15 година стажа за чак 31.000 евра. После 30 година рада, наставници достижу преко 120.000 евра годишње, што значи више од 10.000 евра месечно. У средњим школама те бројке су још више. Овакви подаци јасно показују како једно друштво вреднује знање и улогу наставника.
Швајцарска следи одмах за Луксембургом – учитељи на почетку каријере зарађују око 60.000 евра годишње, наставници у вишим нивоима око 65.000, док искусни професори у средњим школама примају преко 110.000 евра годишње, што је више од 9.000 евра месечно.
Немачка се такође високо котира: просветни радници у основним школама зарађују између 70.000 и 90.000 евра, а у средњим школама од 78.000 до 108.000 евра годишње. То значи да искусан наставник у Немачкој може да има месечну плату и до 9.000 евра бруто.
Аустрија, Норвешка, Шведска, Холандија, Француска, Шпанија – све су то земље у којима наставници уживају стабилна примања и поштовање, мада Француска у том смислу нешто заостаје. У Аустрији плата наставника почиње са нешто мање од 50.000 евра годишње, али се временом може и удвостручити. У Скандинавији се креће од 40.000, са могућношћу да се достигне 60.000 евра годишње. У Француској наставници зарађују од 2.500 до преко 4.500 евра месечно, док је у Шпанији месечна плата око 3.500 евра.
Чак и унутар Европске уније, просек за наставнике у основним школама креће се између 34.000 и 57.000 евра годишње, а у средњим од 35.000 до 62.000 евра, што их у великом броју земаља позиционира изнад националног просека.
Наравно, постоје и изузеци. У Пољској, рецимо, просечна плата наставника се креће од 1.500 до нешто више од 2.500 евра месечно, што је испод западноевропских стандарда, али и даље изнад примања у просвети у многим земљама ван ЕУ.
Што се тиче Сједињених Америчких Држава, ситуација је комплекснија. У неким савезним државама попут Њујорка, Масачусетса или Калифорније, наставници у јавним школама са вишегодишњим искуством зарађују преко 90.000 долара годишње. Ипак, у већини америчких држава плате су скромније – између 55.000 и 70.000 долара годишње, што их ставља, генерално, на ниво општег просека. Упркос томе, у САД и Великој Британији постоји велики број приватних школа високог квалитета, у којима су плате наставника вишеструко веће, а резултати ученика на националним и међународним тестирањима – често импресивни.
Све ово побија устаљену фразу да су наставници свуда слабо плаћени. У развијеном свету, они су често изнад просека – и платом, и статусом, и степеном одговорности. То се не догађа случајно. Тамо где се у наставнике улаже, резултати ученика су бољи, интересовање за просвету веће, а квалитет образовања стабилно висок.
Системи који наставнике плаћају симболично, добијају управо то – симболично образовање. Одлив квалитетног кадра, слаби резултати на међународним тестирањима и општа равнодушност према знању неизбежне су последице.
Често се покушава релативизовати улога школе. Понавља се како школа није само место за стицање знања, већ и простор за „стварање добрих људи“. Али шта то конкретно значи? Да ли је то еуфемизам за необразоване, пасивне и појединце којима се лако управља? Школа није терапијска заједница. Њен примарни задатак је образовање. Она може да каналише васпитне процесе, али не може и не треба да замени породицу, као што не може да мења урођене особине појединца.
Зато је акценат на професионализму, знању и резултатима наставника. Остало је секундарно. Наставник пре свега мора бити стручњак. Његова улога није да буде друг или аниматор, већ неко ко зна, уме и води. А да би то могао да буде – мора имати друштвено признање, институционалну подршку и плату достојну свог задатка.
Управо то развијене земље и раде. Тамо се школа схвата озбиљно – као темељ будућности, а не као простор за импровизације. Наставници се не убеђују да је њихова улога важна – они то осећају сваког дана, јер су плаћени, подржани и уважени. И зато им системи верују. Зато и постижу резултате.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора