Постоји један тренутак у животу када се нешто у нама побуни против света каквог затичемо. Обично се то дешава између седамнаесте и двадесет треће године, кад мозак још није научио да компромисе назива „реалностима живота“, а срце још увек верује да се неправда може победити ако се довољно јако жели и довољно снажно бори.
Одрасли то зову „младалачким бунтом“ – са оним благо снисходљивим осмехом који говори „и ми смо некад били млади“. Као да је бунт фаза коју треба превазићи, болест од које треба оздравити, привремено лудило које ће проћи кад се „слегну хормони“.
Али шта ако је тај бунт најбољи део нас? Шта ако је то једини део који још зна да препозна неправду када је види?
Неискварене очи
Младост има једну непоновљиву способност – види свет какав јесте, притом не претварајући се да не примећује. Није још научила да нормализује оно што је ненормално, да прихвата оно што је неприхватљиво, да се мири са оним што је погрешно.
Када осамнаестогодишњак види да се хапсе његови вршњаци јер траже правду, он не мисли на „политичку стабилност“ или „економске реперкусије“. Он види неправду, чисту и једноставну. И та једноставност је његова снага, не слабост.
Одрасли су научили да компликују ствари. Научили су да попут лекције из уџбеника понављају „није све црно-бело“, „мора да се разуме шири контекст“, „то је сложено питање“, ”свуда је корупција”, ”биће само горе”… Али понекад ствари јесу црно-беле. Понекад је неправда само неправда, без обзира на контекст.
Привилегија идеализма
Сваки пут када неко каже „млади су идеалистични“ као да је то мана, ја се питам када смо то престали да верујемо у идеале. Када смо почели да мислимо да је цинизам ознака зрелости, а надање ознака наивности?
Идеализам није луксуз који могу да приуште само они који „не разумеју како свет функционише“. Идеализам је гориво напретка. Све што данас сматрамо нормалним – радничка права, право гласа за жене, десегрегација, аболиција ропства – некад је било „идеалистична фантазија“ младих који нису пристајали на статус кво.
Роса Паркс је имала 42 године када је одбила да уступи место у аутобусу, али покрет који је покренула градили су углавном млади. Махатма Гандхи је имао 78 година када је убијен, али његову борбу за независност Индије водили су углавном студенти. Нелсон Мандела је имао 27 година када је ухапшен први пут.
Младост не носи идеале зато што је наивна. Младост носи идеале јер још увек верује да се свет може променити.
Немир који мења свет
Постоји разлог зашто су највеће друштвене промене кроз историју почињале са младима. Није то случајност, већ нужност. Младост је једина која има довољно енергије да се бори против система који јој одрасли предају као непромењив.
Шездесете у Америци. Студенти у Паризу 1968. Пролеће народа 1848. Београд 1996. Сваки пут када је свет требало мењати, младост је била та која је рекла „не“ ономе што је постојало.
Јер младост има једну пресудну особину – она не зна да је нешто немогуће. Док одрасли калкулишу ризике, младост већ делује. Док одрасли траже разлоге зашто се нешто не може, младост тражи начине како се може.
Цена пристајања
Најгори део одрастања није то што губимо одлучност или спонтаност. Најгори део је што губимо способност да се бунимо. Поступно, уморно, по систему куване жабе, научимо да „тако то функционише“, да „не можемо ништа да променимо“, да „морамо да будемо реални“.
И тако пристанемо. На корупцију која „постоји свуда“. На неправду која је „увек постојала“. На систем који „је одувек такав какав јесте“. Пристанемо и учимо своју децу да пристану.
Али шта ако је то пристајање највећа грешка коју правимо? Шта ако је та одустајућа мудрост одраслих заправо најгора врста кукавичлука?
Одговорност према бунту
Можда је проблем у томе што одрасли гледају на младост као на фазу кроз коју треба проћи, а не као на снагу коју треба подржати. Можда је проблем у томе што сматрамо да је наш посао да „припремимо децу за живот“, а не да променимо живот да буде достојан те деце.
Сваки пут када кажемо младој особи „чекај да одрастеш, па ћеш разумети“, ми јој заправо говоримо „чекај да се предам, па ћеш разумети зашто сам одустала“. Сваки пут када им кажемо „живот није бајка“, ми им говоримо „одустани од снова и прихвати ноћну мору“.
Али зар не би наш посао требало да буде управо супротан? Зар не би требало да тежимо да сачувамо тај бунт, ту енергију, ту веру у промене? Зар није најлогичнија ствар на свету коју можемо да урадимо заправо да се придружимо њиховој борби, а не да их убедимо да од ње одустану?
Мудрост непокоравања
Постоји разлика између лудости и храбрости, између анархије и праведничке борбе. Младост, када је вођена вредностима, није деструктивна сила – она је креативна снага.
Када млади излазе на улице, они излазе не зато што желе да руше, већ зато што желе да граде. Када не пристају на корупцију то није зато што не разумеју „како се ствари раде“, већ зато што виде како се ствари не треба радити.
Та њихова непокорност није израз незрелости – она је израз интегритета. Њихова нетрпељивост према неправди није недостатак стрпљења и мудрости – она је знак да морални компас још увек ради.
Време када се не сме одустати
Живимо у времену када се од нас очекује да будемо „одговорни“ у смислу да прихватимо све што нам се сервира. Када је протест постао „екстремизам“, а задовољство статус кво постало „зрелост“.
Али заправо је управо то време када је најважније да не одустанемо од бунта. Да се сетимо оног дела себе који је некад говорио „не“ ономе што није требало да буде.
Јер ако сви одрасли прихватимо свет какав јесте, ко ће градити свет какав треба да буде? Ако сви пристанемо на „реалност“, ко ће стварати нову реалност?
Наслеђе које остављамо
Једног дана, када будемо стари, наша деца ће нас питати шта смо радили када је свет требало мењати. Да ли ћемо моћи да кажемо да смо се борили за праведност, или ћемо морати да објаснимо зашто смо пристајали на неправду?
Да ли ћемо моћи да кажемо да смо веровали у њихове идеале, или ћемо морати да објаснимо зашто смо их убедили да одустану од њих?
Младост која се буни није проблем који треба решити. Она је нада коју треба неговати. Она је енергија коју треба усмерити, а не угушити. Она је будућност коју треба подржати, а не зауставити.
И можда је најважније од свега – она је подсетник да и ми можемо поново да верујемо. Да можемо поново да се бунимо. Да можемо поново да кажемо „не“ ономе што није у реду.
Јер док год постоји младост која се буни, постоји нада да ће се свет променити. И док год постоји нада, постоји и обавеза да се придружимо тој борби.
Срце које се буни није срце које треба смирити. То је срце које треба хранити, подржати и пратити. Јер у том бунту можда лежи спас нас свих.