Ukoliko roditelji žele da decu nečim daruju, najbolje što mogu da urade jeste da ih uče da vole izazove, da ih greške intrigiraju, da uživaju u svom trudu i da nastave da uče.
Nijedan roditelj ne pomisli: “Pitam se šta mogu danas da učinim da podrijem svoju decu, da uništim njihov trud, da ih odvratim od učenja i ograničim njihova postignuća.” Ipak, mnoge stvari koje urade vrate se kao bumerang. Njihove korisne kritike, lekcije koje dele, njihovi metodi za motivaciju često šalju pogrešnu poruku.
Naime, svaka reč ili postupak šalje neku poruku, govore deci – ili učenicima, ili sportistima – kako da razmišljaju o sebi. Može biti poruka tipa trajnog mentalnog stava koji kaže: Imaš trajne karakteristike i ja donosim sud o njima. Ili može da bude poruka tipa razvojnog mentalnog stava koja kaže: Ti si osoba koja se razvija i zanima me tvoj razvoj.
“Svaka reč ili postupak šalje neku poruku, govore deci – ili učenicima, ili sportistima – kako da razmišljaju o sebi.”
Roditelji smatraju da deci mogu da uliju samopouzdanje – kao neki dar – hvaleći njihov intelekt i talenat. To tako ne ide i zapravo izaziva suprotan efekat. Dovodi decu do sumnje u sebe čim je nešto teško i čim nešto pođe pogrešnim putem. Ukoliko roditelji žele da decu nečim daruju, najbolje što mogu da urade jeste da ih uče da vole izazove, da ih greške intrigraju, da uživaju u svom trudu i da nastave da uče. Na taj način njihova deca neće postati robovi pohvala, već će ceo život imati model kako da grade i popravljaju svoje samopouzdanje.
Slanje poruka o procesu i razvoju
Dakle, koje su alternative pohvalama talenta ili inteligencije? Da li to znači da decu ne treba da hvalimo s mnogo entuzijazma kada nešto odlično urade? Treba li da se uzdržavamo u svom oduševljenju prema njihovim uspesima? Naravno da ne. To jednostavno znači da treba da se uzdržavamo od određene vrste pohvala – pohvala koje se odnose na njihovu inteligenciju ili talenat, ili pohvala koje podrazumevaju da se ponosimo njima zbog njihove pameti ili nadarenosti, a ne zbog rada koji su uložili.
Možemo da ih hvalimo koliko god želimo zbog procesa orijentisanog ka razvoju – ka onome što su postigli vežbanjem, učenjem, istrajnošću i dobrim strategijama. Takođe, možemo da se raspitujemo za njihov rad tako da se vidi kako cenimo njihov trud i odluke.
“Možemo da ih hvalimo koliko god želimo zbog procesa orijentisanog ka razvoju – ka onome što su postigli vežbanjem, učenjem, istrajnošću i dobrim strategijama.”
„Mnogo si učio za test i to se vidi iz tvog napretka. Više puta si pročitao gradivo, izvukao si teze i sam si sebe preslišao. To je dalo odlične rezultate!”
„Dopada mi se kako si isprobao razne načine da rešiš taj zadatak iz matematike dok ga konačno nisi rešio. Pokušao si i ovako i onako i na kraju si pronašao metod koji je bio pravi.”
„Volim što si se prihvatio tog izazovnog projekta iz prirodnih nauka. Trebaće ti mnogo rada – da uradiš istraživanje, osmisliš sredstva, kupiš materijal i sastaviš aparat. Baš ćeš mnogo toga zanimljivog da naučiš!”
„Znam da ti je škola ranije bila laka i da si se osećao kao najpametniji u celom odeljenju. Ali istina je da zapravo nisi u potpunosti iskoristio svoju pamet. Drago mi je što se sada trudiš i radiš na tome da savladaš ono što ti teško ide.”
„Ovaj domaći zadatak je baš dugačak i zahtevan. Divim ti se kako si se koncentrisao i završio ga.”
„Taj rad iz likovnog ima mnogo divnih boja. Pričaj mi o njima.”
„Veoma su lepe misli koje si napisao u ovom sastavu. Sad u drugom svetlu mogu da razmišljam o Šekspiru.”
„Strast koju si uneo u taj koncert za klavir potpuno me ispunjava radošću. Kako si se ti osećao dok si svirao?”
A šta ćemo sa učenikom koji jeste vredno radio, ali nije uspeo?
„Dopada mi se koliko si truda uložio, ali hajde da poradimo zajedno na tome i vidimo šta to ne razumeš.”
„Svi mi imamo uspone i padove u učenju. Možda tebi treba malo više vremena da savladaš ovo gradivo, ali ako ovako nastaviš, uspećeš.”
„Svako uči na drugačiji način. Hajde da zajedno pronađemo koji način tebi najviše odgovara.” (Ovo može da bude posebno važno za decu sa poremećajem u učenju. Za njih najčešće nije poenta u samom zalaganju, već u tome da pronađu pravu strategiju.)
Bila sam zadovoljna što sam nedavno saznala da je i Haim Ginot tokom svog višedecenijskog rada sa decom došao do istog zaključka. „Pohvala ne treba da se odnosi na kvalitet detetove ličnosti već na zalaganje i postignuća.”
Nekada ljudi pažljivo primenjuju pohvalu razvojnog tipa na svoju decu, ali posle toga pokvare stvar s tim kako govore o ostalima. Čula sam već kako roditelji pred svojom decom kažu: „On je rođeni gubitnik”, „Ona je pravi genije”, ili: „Ima mozak kao zrno graška.” Kada deca čuju kako roditelji daju ovakve sudove o drugima, primaju od njih koncept trajnog mentalnog stava. A potom i oni pomisle: Jesam li ja sledeći na redu?
Ovo upozorenje se odnosi i na nastavnike. U jednoj studiji učenicima smo održali čas matematike začinjen sa malo istorije matematike, tačnije pričama o velikim matematičarima. Polovini učenika smo pričali o matematičarima kao genijima koji su lako došli do svojih matematičkih otkrića. Već je to podstaklo učenike da razmišljaju u trajnom mentalnom stavu. Ta priča im je poslala poruku: Postoje ljudi koji su rođeni pametni za matematiku i sve im lako ide. A onda dolazite svi vi ostali. Drugoj polovini učenika smo pričali o matematičarima kao osobama koje su zavolele matematiku da bi na kraju došli do velikih otkrića. Ovo je učenike ubacilo u razvojni mentalni stav. Poruka je bila: Veštine i postignuća rezultat su posvećenosti i zalaganja. Zanimljivo je koliko deca brzo namirišu poruke iz naših bezazlenih priča.
Još nešto u vezi sa pohvalom. Kakvu poruku šaljemo kada deci kažemo: „Bravo, brzo si to uradio”, ili: „Vidi, nisi napravio nijednu grešku”? Govorimo im da cenimo brzinu i savršenstvo. Brzina i savršenstvo su neprijatelji otežanog učenja: „Ako misliš da sam pametan kada brzo i savršeno radim, bolje bi bilo da ne prihvatam ništa teško.” Dakle šta bi trebalo da kažemo kada deca završe zadatak – na primer problem iz matematike – brzo i bez greške? Da li da im uskratimo pohvalu koju su zaslužili? Da. Kada se to dogodi, ja kažem: „Opa, mislim da je ovo bilo prelako. Izvini što sam ti oduzimala vreme. Hajde da uradimo neki zadatak iz kog možeš nešto da naučiš!”
Razuveravanje dece
Šta da učinimo kako bi se deca osećala sigurno pre testa ili nastupa? I tu važi isti princip. Uveravanje dece u njihovu inteligenciju ili talenat vraća se kao bumerang. Samo će se više plašiti da ne pogreše. Kristina je bila zaista bistra gimnazijalka koja je, na svoju sramotu, loše prolazila na testovima. Uvek je učila, uvek je znala gradivo, ali svaki put kada bi imala test, toliko se spetljala da joj se mozak zablokirao. Njene ocene su trpele. Profesori su se razočarali u nju. Razočarala je roditelje. A sve je postajalo gore kako se približavao prijemni ispit za koledž na koji je toliko želela da se upiše.
“Uveravanje dece u njihovu inteligenciju ili talenat vraća se kao bumerang. Samo će se više plašiti da ne pogreše.”
Veče pred svaki test njeni roditelji, videvši koliko je rastrzana, pokušavali su da joj podignu samopouzdanje. „Vidi, ti znaš koliko si pametna i mi znamo koliko si pametna. Dobro ćeš uraditi, prestani da se brineš.”Podržavali su je koliko god su umeli, ali su joj još više podizali ulog. Šta su mogli da kažu umesto toga?
„Mora da je užasan osećaj kada znaš da te svi ocenjuju i da ne možeš da pokažeš sve što znaš. Treba da budeš uverena da te mi ne ocenjujemo. Važno nam je tvoje učenje i znamo da si vredno naučila šta je trebalo. Ponosni smo što si uporna i što učiš.”
Poruke o neuspehu
Trebalo bi da nam je najmanji problem hvaliti nečiji uspeh, zar ne? Reklo bi se da je neuspeh mnogo delikatnija stvar. Deca se već možda osećaju obeshrabrena i ranjiva. Pogledajmo sada kakve poruke mogu roditelji da šalju u trenucima neuspeha.
Devetogodišnja Elizabet bila je na putu na prvo takmičenje iz gimnastike. Tako visoka i tanka, savitljiva i puna energije, bila je kao stvorena za gimnastiku i još je i volela taj sport. Naravno, bila je malo nervozna zbog takmičenja, ali bila je dobra gimnastičarka i bila je sigurna da će dobro proći. Čak je razmišljala o idealnom mestu gde bi okačila medalju koju će osvojiti.
U prvoj disciplini, vežbama na parteru, Elizabet je nastupila prva. Mada je lepo izvela vežbe, ocene su posle prvih nekoliko devojčica promenile situaciju i ona je izgubila. Elizabet je takođe bila odlična i u drugim disciplinama, ali ne i dovoljno dobra da pobedi. Do kraja takmičarskog dana nije dobila niti jednu medalju i bila je očajna.
Šta biste uradili da ste Elizabetini roditelji?
1. Rekli joj da vi smatrate da je ona najbolja.
2. Rekli joj da je nepravedno ostala bez medalje.
3. Uveravali je da gimnastika i nije toliko važna.
4. Rekli joj da je sposobna i da će sledeći put svakako pobediti.
5. Rekli joj da nije zaslužila da pobedi.
U našem društvu postoji snažna poruka o tome kako da podignemo dečje samopouzdanje, a glavni deo te poruke jeste: Zaštiti ih od neuspeha! Dok taj savet može da im privremeno pomogne i olakša razočaranje, na duže staze može biti štetno. Zašto?
“U našem društvu postoji snažna poruka o tome kako da podignemo dečje samopouzdanje, a glavni deo te poruke jeste: Zaštiti ih od neuspeha! Dok taj savet može da im privremeno pomogne i olakša razočaranje, na duže staze može biti štetno.”
Pogledajmo pet mogućih reakcija sa tačke mentalnog stava – i osluškujte poruke:
Prva reakcija (vi smatrate da je ona najbolja) u osnovi je neiskrena. Nije bila najbolja – vi to znate, a zna i ona. Ne nudi joj se recept kako da prevaziđe stanje niti da se poboljša.
Druga reakcija (da je nepravedno ostala bez medalje) krivicu pripisuje drugome, dok je zapravo problem uglavnom u njenom nastupu, a ne u sudijama. Želite li da odraste večito kriveći druge za svoje nedostatke?
Treća reakcija (uveravati je da gimnastika i nije toliko važna) uči dete da obezvređuje nešto ako ne uspe iz prvog pokušaja. Da li zaista želite ovakvu poruku da pošaljete?
Četvrta reakcija (da je sposobna) mogla bi da bude najopasnija od svih. Da li vas sposobnost automatski vodi tamo gde želite da stignete? Ako Elizabet nije pobedila na ovom takmičenju, zašto bi pobedila na sledećem?
Poslednja opcija (reći joj da nije zaslužila da pobedi) u datim okolnostima deluje surovo. I naravno, ne biste joj rekli baš tako. Ali to jeste manje-više ono što joj je otac sa razvojnim mentalnim stavom rekao.
Evo šta joj je doslovce rekao: „Elizabet, znam kako se osećaš. Veliko je razočaranje što si tolika očekivala i pružala sve od sebe ali nisi pobedila. Ali da znaš, još uvek nisi zaslužila pobedu. Bilo je mnogo devojčica koje treniraju gimnastiku duže od tebe i koje su mnogo vrednije vežbale. Ako je ovo zaista to što želiš, moraš mnogo i da se potrudiš.”
Takođe joj je dao do znanja da ako želi da se bavi gimnastikom samo radi zabave, to je u redu. Ali ako želi da se istakne na takmičenjima, potrebno je mnogo više vežbati.
Elizabet je ovaj savet ozbiljno shvatila, provodeći mnogo više vremena u sali vežbajući i usavršavajući svoje nastupe, pogotovo one u kojima je bila najslabija. Na sledećem takmičenju bilo je osamdeset devojčica iz celog regiona. Elizabet je dobila pet medalja za pojedinačne discipline i postala je šampionka u ukupnom plasmanu, noseći kući jedan ogroman pehar kao trofej. Do danas joj se soba toliko napunila odličjima da joj se zidovi jedva i vide.
U suštini, otac ne samo što joj je rekao istinu već joj je i ukazao na to kako da uči iz svojih grešaka i da čini sve što treba da bi uspela u budućnosti. On je duboko saosećao sa njenim razočaranjem, ali nije joj dao lažno samopouzdanje koje bi je kasnije samo odvelo u još neka razočaranja.
Razgovarala sam sa mnogim drugim trenerima i uvek me pitaju: „Šta se desilo sa sportistima koji se mogu dobro trenirati? Gde su oni nestali?” Mnogi treneri se žale da kada svojim sportistima daju korektivne povratne informacije, sportisti se bune da im se podriva samopouzdanje, pa ponekad pozovu kući i žale se svojim roditeljima. Čini se da bi želeli trenera koji će im jednostavno govoriti koliko su talentovani i da na tome sve i ostane.
“Mnogi treneri se žale da kada svojim sportistima daju korektivne povratne informacije, sportisti se bune da im se podriva samopouzdanje, pa ponekad pozovu kući i žale se svojim roditeljima.”
Treneri kažu da u stara dobra vremena posle meča u nižoj ligi ili dečje fudbalske utakmice, roditelji bi na putu do kuće komentarisali i analizirali igru i davali korisne savete. Sada na putu do kuće, kako oni kažu, roditelji sasipaju krivicu u tonama po trenerima i sudijama zbog detetovog lošeg nastupa ili zbog izgubljene utakmice. Ne žele da podrivaju detetovo samopouzdanje time što će njega okriviti.Ali kao u Elizabetinom primeru, deci je potrebna iskrena i konstruktivna povratna informacija. Ako su deca „zaštićena” od toga, neće dobro učiti. Doživeće savete, treniranje i povratne informacije kao negativne i podrivajuće.
Uzdržavanje od konstruktivne kritike ne pomaže detetovom samopouzdanju, ali svakako šteti njegovoj budućnosti
Konstruktivna kritika: još malo o porukama o neuspehu
Često čujemo termin konstruktivna kritika. Ali zar ne misli svako da su sve kritike koje upućuje svom detetu konstruktivne? Zašto bi neko davao kritiku a da ne misli da je korisna
Međutim, mnogo toga uopšte nije od pomoći već je kritika puno zamerki prema detetu. Biti konstruktivan znači pomoći detetu da nešto popravi, da napravi nešto bolje ili da nešto bolje uradi. Bili je na brzinu uradio domaći zadatak, preskočivši nekoliko pitanja, a na neka je dao kratke, nemarne odgovore. Otac mu je pobesneo zbog toga. „Ti ovo nazivaš domaćim zadatkom? Zar nikad ne možeš ništa da uradiš kako treba? Il’ si glup il’ si neodgovoran. Šta si?” Ova povratna informacija je istovremeno dovodila u pitanje detetovu inteligenciju i karakter i podrazumevala da su nedostaci trajni.
Kako je tata trebalo da izrazi svoje nezadovoljstvo i razočarenje a da ne masakrira detetove kvalitete? Evo nekoliko mogućnosti.
„Sine, ima li nešto što nisi razumeo u zadatku? Hoćeš da ga zajedno pogledamo?”
„Sine, vidim da propuštaš priliku za učenje. Možeš li da smisliš način kako to da uradiš a da ti pomogne da što više naučiš?”
„Sine, ovo izgleda kao strašno dosadan zadatak. U potpunosti te razumem. Imaš li neku ideju kako da ga učiniš zanimljivijim”, ili: „Hajde da smislimo kako da smanjimo muke a da ipak uradimo to kako treba. Imaš li ideju?”
„Sine, sećaš li se kada sam ti rekao kako na dosadnim stvarima učimo da se koncentrišemo? Ovaj zadatak je pravi izazov za to. Za ovo će ti trebati sva tvoja koncentracija. Hajde da vidimo da li možeš da se koncentrišeš tokom celog ovog zadatka.”
Nekada deca sama sebe kritikuju i etiketiraju. Ginot nam priča o četrnaestogodišnjem Filipu koji je pomagao ocu i slučajno prosuo eksere po podu. Pogledao je oca sa osećanjem krivice.
Filip: Jao, kako sam nespretan!
Otac: To se ne kaže kada prospeš eksere.
Filip: A šta se kaže?
Otac: Kaže se: „Prosuo sam eksere – pokupiću ih.”
Filip: Samo to?
Otac: Samo to!
Filip: Hvala, tata.
Odlomak iz knjige “Mentalni stav: Nova psihologija uspešnosti”
Autor: Kerol DvekIzdavač: Psihopolis, Novi Sad
Izvor: detinjarije.com