”Ми имамо изузетне појединце. То видимо кад погледамо неке ученике који освајају награде на озбиљним такмичењима и то у областима у којима није лако остварити тај врхунски ниво. Али чини ми се да то није резултат нашег образовног система нити тога што ми као друштво подржавамо образовање. То су једноставно неки изузетни таленти који успевају у пустињи да процветају. Али ми као друштво не можемо да се ослонимо само на појединце.”, рекао је професор Александар Бауцал, гостујући у БУКА подкасту.
Истиче да су то углавном они појединци који још више процветају кад оду из нашег друштва јер је ”очигледно да је друштво постављено тако да се не вреднују знање, компетентност, одговорност према ономе што радиш, већ првенствено лојалност”.
”Ми као људи, гледајући чисто биолошки, нисмо рођени ништа ни паметнији ни глупљи од свих других људи на овом свету. Оно што прави разлику је квалитет образовања, а ми смо ту заглављени у слепом колосеку већ више деценија.”, сматра проф. Бауцал.
Присећа се и тога како је образовни систем изгледао кад је он био ученик и студент, 70-их и 80-их година.
”Тада су образовни системи у Југославији били на нивоу онога што је био свет. Добро је било то што је образовање било доступно свима, онима који су рођени у сиромаштву се могло обезбедити да студирају, добију стипендије. Мање или више, образовни систем је био организован као у остатку света. Али, од 90-их година, кад су овде били они несрећни ратови, свет је направио квалитетаивну промену у образовању, па у многим земљама које су успешне образовање више не личи на онај модел из 80-их година, а код нас је то наставило по инерцији да се репродукује, с тим што је сада ситуација још гора јер, реално, наши политичари су образовање ставили на слепи колосек па оно, по принципу ентропије, само пропада.” – упозорава Бауцал.
Објашњава да се то пропадање јасно види по томе што наставници више немају ауторитет јер њихова професија нема реалну важност у друштву, по томе што у школе као зграде не улажемо.
”Те наше школе, као зграде, пропадају. Кад уђете у школу, ви често видите да то није неко сређено, уређено место. Тиме се вама већ шање порука да то место у држави, заједници, није важно. Ученици то виде. Зато и нису мотивисани, јер виде како се ми одрасли односимо према образовању. Виде да ми њима стално, независно од декларативних порука, на практичном плану шаљемо поруке да образовање није битно, да знање није важно, да ни онај ко те учи није битан… Код нас је образовни систем сведен на једну значку. Хајде, сва цивилизована друштва имају образовање, па хајде и ми да имамо неке школе, да ту неки ученици као нешто уче, наставници ето раде, директор као управља… И ви тако кад радите, не можете се надати добром резултату. Наше су школе зомбиране.” – истиче Александар Бауцал.
Говорећи о реформама у образовању, он каже да су оне важне и неопходне, али да је исто тако битно да буду доследне и да се не креће сваких неколико година испочетка.
”А то је управо оно што се код нас догађа. Сваки министар који дође он ствара неку реформу испочетка и таман је мало створи почне да ужива у лепоти тога што је створио, дође крај мандата, дође следећи који опет понови и сто. И ми се тако вртимо стално у круг и ништа не урадимо. Заиста смо јако неодговорни према онима који долазе после нас.” – упозорава професор Бауцал.
План и програм је вечита тема када се поведе разговор о образовном систему. Многи стручњаци упозоравају да не прати савремене потребе тржишта, па ни савременог ученика. Проф. Бауцал указује и на то да је врло тешко и направити план и програм јер ми заправо и не знамо каква су то знања и вештине које ће бити потребне онима који данас седају у ђачке клупе.
”Кључно питање је заправо како треба школа да изгледа, које вештине и компетенције треба деца да развијају, па онда како штока да буде организована, како њом да се управља. Ето, ако хоћемо да развијамо критичко мишљење, онда морамо да им створимо простор за то. Онда мора дете на часовима и то разних предмета прилику да пита зашто ми у овој школи функционишемо на овај начин, зашто не на други?
У нашим школама позиција детета често је таква као да је он гост у туђој кући. Он дође у школу, ту га нико ништа не пита, ради се оно што је неко други одлучио, а позиција детета је да седи, слуша и репродукује. После 12, 15, 18 година школовања у таквом систему, нема шансе да ће то дете зато што је напунило 25 година одједном постати жонглер с критичким мишљењем.” – истакао је проф. Бауцал додавши да је суштина образовања то шта оно треба да подржава код деце.
Он верује и да родитељи треба да имају одређену улогу у реформи образовања, те да одлуче којим путем желе да иду њихова деца.
”Ми често правимо реформе где имитирамо нека решења, али то буду фасаде иза којих нема суштине. Тако и Савет родитеља буде неко изигравање учествовања, сад као ми родитељи имамо прилику да дебатујемо, али знамо да је систем централизован и да ће се њему десити оно што каже министар, а не оно што одлуче родитељи. А ви чим људе увучете у неку активност која је унапред дефинисана као бесмислена, они у томе не ћеле да учествују. Ако то желимо да променимо, морамо да креирамо тела кроз која ће се заиста дискутовати и то што се продискутује, да они којима смо дали позицију министра, имају неку обавезу и да узму у обзир.” – објаснио је проф. Бауцал.