Novac je jedan od najvećih izuma čovečanstva. Zamislite kakve su probleme nekada imali ljudi kada su pokušavali da između sebe pravedno razmene dobra i usluge. Šta je mogao da uradi pastir koji je želeo da dobije grnčariju koja vredi samo trećinu ovce koju je on ponudio u razmenu?
Danas znamo da je novac važan za postizanje određenog kvaliteta života. Iako novac ne može da donese sreću, on nam pomaže da ispunimo svoje različite želje, ali i želje ljudi koje volimo. Zato posedovanje novca donosi moć, tačnije „kupovnu moć”. Iako mnogo toga ne može da se kupi, ova vrsta moći jeste veoma važna.
Novcu se pripisuje još jedna, negativna osobina: da promeni ljude na lošije. Tipičan primer je kada neko ko se obogati promeni odnos sa ljudima sa kojima se prethodno družio i lepo slagao. Kada neko počne da izbegava nekadašnje prijatelje, pa čak i rođake, kada se prema njima ponaša prezrivo, šta oni mogu da zaključe nego da – novac kvari ljude. To postaje istina na koju ljudi upozoravaju svoju decu. Tako se sa generacije na generaciju prenosi uverenje da su ljudi ili dobri i siromašni ili pokvareni i bogati. Posledica je da se nekada kod siromašnijih stvara utešni doživljaj moralne superiornosti.
Kad se odgovornost za nečiju negativnu promenu pripiše posedovanju novca i bogatstva, a ne osobi koja se promenila, sledi da ona nije kriva, već da je kriv novac koji je „zlo”. Ovo uverenje može da deluje i kao nesvesna negativna sugestija koja sabotira sticanje novca. Kada neko ko inače veruje da novac kvari ljude počne dobro da zarađuje, može da ima utisak da se „kvari” kao osoba. On može da bude zadovoljan zbog toga što ima sve više novca, ali istovremeno i uplašen da ga toliki novac transformiše u lošu i pokvarenu osobu. Da bi spasio svoj identitet dobrog čoveka, može početi nesvesno da sabotira datu aktivnost koja mu donosi prihode. A kada se zbog te sabotaže prihodi smanje toliko da se više plaši da će se pokvariti, tada se opet oseća sigurno.
Novac nema moć da pokvari nečiji karakter. Posedovanje novca i bogatstva samo oslobađa osobu da pokaže kakva je zaista. Kada su ljudi siromašni usmereni su jedni na druge, jer im uzajamna solidarnost pomaže da prežive, ali kada se neko obogati, tada mu drugi ljudi nisu potrebni. Tada na druge počinje da gleda kao na „trošak” ili „dobit”, kao na prijatnost ili neprijatnost; tada ne želi da trpi one postupke drugih koje je ranije trpeo da bi sačuvao dobre odnose.
Moć i status koje donosi bogatstvo oslobađaju i čine vidljivim pravi karakter osobe. To je u skladu sa onom narodnom izrekom – daj nekome vlast da bi video kakav zaista jeste.
Danas znamo da je novac važan za postizanje određenog kvaliteta života. Iako novac ne može da donese sreću, on nam pomaže da ispunimo svoje različite želje, ali i želje ljudi koje volimo. Zato posedovanje novca donosi moć, tačnije „kupovnu moć”. Iako mnogo toga ne može da se kupi, ova vrsta moći jeste veoma važna.
Novcu se pripisuje još jedna, negativna osobina: da promeni ljude na lošije. Tipičan primer je kada neko ko se obogati promeni odnos sa ljudima sa kojima se prethodno družio i lepo slagao. Kada neko počne da izbegava nekadašnje prijatelje, pa čak i rođake, kada se prema njima ponaša prezrivo, šta oni mogu da zaključe nego da – novac kvari ljude. To postaje istina na koju ljudi upozoravaju svoju decu. Tako se sa generacije na generaciju prenosi uverenje da su ljudi ili dobri i siromašni ili pokvareni i bogati. Posledica je da se nekada kod siromašnijih stvara utešni doživljaj moralne superiornosti.
Kad se odgovornost za nečiju negativnu promenu pripiše posedovanju novca i bogatstva, a ne osobi koja se promenila, sledi da ona nije kriva, već da je kriv novac koji je „zlo”. Ovo uverenje može da deluje i kao nesvesna negativna sugestija koja sabotira sticanje novca. Kada neko ko inače veruje da novac kvari ljude počne dobro da zarađuje, može da ima utisak da se „kvari” kao osoba. On može da bude zadovoljan zbog toga što ima sve više novca, ali istovremeno i uplašen da ga toliki novac transformiše u lošu i pokvarenu osobu. Da bi spasio svoj identitet dobrog čoveka, može početi nesvesno da sabotira datu aktivnost koja mu donosi prihode. A kada se zbog te sabotaže prihodi smanje toliko da se više plaši da će se pokvariti, tada se opet oseća sigurno.
Novac nema moć da pokvari nečiji karakter. Posedovanje novca i bogatstva samo oslobađa osobu da pokaže kakva je zaista. Kada su ljudi siromašni usmereni su jedni na druge, jer im uzajamna solidarnost pomaže da prežive, ali kada se neko obogati, tada mu drugi ljudi nisu potrebni. Tada na druge počinje da gleda kao na „trošak” ili „dobit”, kao na prijatnost ili neprijatnost; tada ne želi da trpi one postupke drugih koje je ranije trpeo da bi sačuvao dobre odnose.
Moć i status koje donosi bogatstvo oslobađaju i čine vidljivim pravi karakter osobe. To je u skladu sa onom narodnom izrekom – daj nekome vlast da bi video kakav zaista jeste.
Zoran Milivojević
Izvor: politika.rs