Дођеш из школе са петицом, очекујеш признање, а они те питају ко је најбоље урадио. Ти кажеш: Маша. Онда те смлачи реченица: могла си се и ти више потрудити, није свака петица иста.
Спремаш тежак испит и молиш се да оцена буде макар прелазна јер не можеш више да учиш. Положиш са осмицом, лебдиш у облацима, али те у лимбу иза ћошка погоди опаска: могла си мало више од просека.
Заљубиш се и свуда сијаш, али: могла си и боље изабрати.
Удаш се, нађеш свој дом, чистиш га, миришеш и гладиш, мислиш како је цео свет по теби скројен. А онда ти саопште како је све то бесмислено траћење талента јер си пожурила, а могла си још неко време путовати, још неког упознати. Овако си се заробила, а шта си све могла.
Добијеш дете. Они уздишу док ти честитају јер си могла мало и уживати, а дете је брига за цео живот.
Обучеш се и огледало ти се смеје. Комотна и потпуно своја налећеш на: где су ти штикле, могла си бити савршена.
Запослиш се. Коначно си свој човек. Из тако усправног става пресавије те резиме: шта је све од тебе могло бити, а ти изабрала ово.
Тако ти читав живот прође у кондиционалу. Идеш, мислиш, одлучујеш и, таман кад ти се учини да је правац добар, сачека те анализа са стране. Гурне те у провалију и убаци у центрифугу. Можда је заиста могло другачије? Можда сам заиста погрешна? Можда сам рођена да све упропастим? Видиш како други. Само ја лутам и доносим погрешне одлуке. Ја сам крива за све. Јер, да сам…
Тада заборављаш све разлоге због којих си кренула баш тим путем. Све премисе падну у воду, а остане само огољена грижа савести, тамне ноћи и глуви дани јер помоћи нема. Видиш само последице, очекујеш стрмоглав, а сат не можеш да вратиш. Некада почнеш да се правдаш, некада разлажеш чиниоце до главобоље, али, што се више трудиш, речи постају све тање, сасвим крте и неубедљиве. На крају се помириш са губитком и убележиш минус, покушаш да распеглаш фалте од живота и кренеш даље.
Идеш тако до шездесете и чујеш: одувек смо знали да можеш много, не дај се, никад није касно. Па пукнеш. Коначно имаш право на то. Јер знаш да је свако у свом животу најчешће морнар, ретко капетан, чак и кад је чврсто у то уверен. Ти капетани су најчешће самозвани носиоци титуле коју каче на вишак ега и мањак свести о потребама других. Такви проведу век мислећи како се сви нагиби морају ускладити са правим углом њихових светова. Све што одступа, погрешно је.
Ја сам морнар. Други су мислили да би могли боље управљати мојим бродом и сигурније читати компас. Ја сам умела овако.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца
Напишите одговор