Дошла нам је на ред и екскурзија. Вечно болна тема. Деца је воле, родитељи плаћају, а наставници морају и да је реализују, и да претрпе баражну ватру, јер су оптужени у јавности за све, од превисоких цена и лошег смештаја, до дневница које за тај посао добијају. Сваком наставнику екскурзија преседне, од момента када треба да обавести родитеље о томе, до момента када се са путовања враћа. Зато већина мојих колега каже како би платили читав износ тих дневница из свог џепа, само да на екскурзију не иду.
Наравно да је у данашњим околностима допис о екскурзији код родитеља изазвао салве беса, нарочито код оних који су се штрајку и обуставама противили. Они као да су дочекали свој моменат. Јер… могли сте да не радите и терате политику… угрозите будућност наше деце… да не помислите на њихове матурске испите… а на екскурзију можете да их водите… дневница се не одричете. Опет увреде, опет оптужбе, опет неразумевање. Нема договора ни јасног и суштинског увида у проблем који нас дели. Јер, опет кажем, овом друштву се свесно индукује бес према школи. Зато су деца на улици, а наставници у штрајку. Да посложе ствари на своје место.
Без потребе за правдањем, ево како једном наставнику изгледа одлазак на екскурзију.
Обавештење о цени и терминима добије од управе школе. Све то је прошло процедуре тендера, Савета родитеља, рачуноводствену обраду. Наставник у томе не учествује. Он наступа у моменту када добије готове папире и стане пред родитеље, сакупља сагласности, прати уплате, прозивају га за кашњење истих, сравњује рачуне. Успут са децом договара све што је за екскурзију потребно, од понашања до хране, смештаја, колективног духа, напомињања шта треба урадити у кризним ситуацијама и процене истих, размештаја по собама где увек неко остане ускраћен, или се у међувремену посвађа, па се спискови мењају. Како се дан екскурзије ближи, тако се наставнику враћају све оне слике са претходних и страх расте, јер се он не сећа дружења, већ свега онога што је било мучно и опасно. Сећа се бесних возача и несарадљивих туристичких водича, промашених путева, мучнина и повраћања. Сећа се како је на једној екскурзији, док су деца још излазила из аутобуса, видео свог ученика усред прометне раскрснице у Београду како жури према киоску брзе хране. И сада чује шкрипу кочница и захваљује богу на срећном исходу. Сећа се вечери у Врњачкој Бањи када су деца смештена по собама, па је дошло време за кафу, али се у првом срку појавило обезбеђење да каже како деца прелазе са једне терасе на другу и са спрата на спрат. Са спољашње стране. Врати му се филм на сцену када се испред колоне која улази у један манастир појави председник општине где гостују и нареди да напусте територију те општине, јер су деца мекетањем увредила кинеску делегацију која се у посети нашла. Сети се исто тако једног детета које се пожарним степеницама попело на звоник и сабласног мука који претходи стању срчаног удара док чека да исто то дете безбедно сиђе. Осећа хладноћу ноћи која никако не пролази јер не сме да заспи. Зна да ће се у рано јутро једног дана обути и обући, а затим се исти такав, без туширања и изувања, сутрадан вратити. А вратиће се срећан када каже родитељима да је све било добро, без проблема, и школи напише извештај како је све реализовано по плану. Јер су сва деца враћена кући здрава и читава.
Пред полазак на пут ће паковати храну, бар десетак сендвича и хрпу грицкалица. Не само за себе, иако мора да призна како воли да једе по аутобусима, већ за оне који немају. Њима ће ћушкати да други не виде. Један део кесица ће сачувати за повратак када деца потроше све залихе новца, па гладна чекају повратак кући. Уз храну, паковаће бруфене, парацетамоле, пробиотике, фластере, завоје, таблете против повраћања. Раситниће новац за успутне тоалете.
Током пута ће обилазити децу и у оба правца кроз аутобус, на свака два метра, одговарати куда иду и када ће стићи. Цртати начин кретања кроз места која се обилазе и сатницу коју треба поштовати. И таман кад помисли да је сад свима све јасно, неко ће питати: када стижемо, где треба да се нађемо, има ли у овом граду Мек, морамо ли сви да идемо, зашто не шетамо мало сами.
У ресторанима на ручку или доручку убеђиваће децу како је храна коју су добили сасвим добра и питаће их шта фали путеру, мармелади, меду, млеку, пире кромпиру, похованој шницли, али деца ће одмахивати главом и одлазити на пице и хамбургере. А онда ће конобара замолити да спакује неначете бечке шницле и чекати моменат када деца остану без пара. Поделиће им те шницле, а они ће се отимати заборављајући да су их пар сати пре тога са презиром одбили.
Једино уживање које осети биће само у посматрању деце, разговорима и шалама, али све то ће бити потиснуто до последње станице за одмор и тоалет на повратку са пута. Тек после тога, када преброји децу, када су сви ту, када нико није повређен, никога није ујео пас, нико не плаче јер га је другарица оставила, а друг увредио, наставник може опуштено да седне и још бар десет пута одговори на питање кад стижемо. Али све је прошло. Све је добро прошло. Хвала богу и небесима, све је добро. А онда да се да у бригу на шта да потроши дневнице које ће добити тек када екскурзија буде исплаћена у целости. Јер, осим што је наставник, он је и жирант. Толико га ово друштво цени.
Зато се буним и зато штрајкујем. Чезнем за једном бољом школом која ће имати другачије концепте за све, па и за екскурзије. Ове данас немају праву сврху. Осим што им се деца радују као прозору у једно ново искуство. Треба то мењати, прилагодити духу времена, јер није екскурзија само аутобус и хотел, плус пар манастира и музеја где се оцвали кустоси деци обраћају као и свим осталим посетиоцима набрајајући низове чињеница, док иста та деца шарају погледом по плафонима и траже место где их наставници неће видети. Она треба да буде едукативно путовање које је природни наставак школског градива. Уз то, она је и место радости, дружења и слободе. Социјализације. Одрастања. Самосталности.
Надам се и једном бољем друштву које ће знати како ствари функционишу, где ће грађани бити упућени, знати да се процедуре поштују, имати свест да све зависи искључиво од њих, а не од неке више силе, да нису приморани на било шта, нису жртве, већ чиниоци. Тако и за екскурзије. Наставници, родитељи и деца морају бити креатори оваквих путовања, али не на папиру, као данас, већ уз пуну одговорност активног учесника. Тада ће се антагонизми помирити јер ће свако знати шта му је задатак, шта се од њега очекује и шта мора да пружи. И то мења ствари. Јер доводи до поштовања и уважавања. А то је оно што нашем друштву веома недостаје.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца