Moj otac je bio komunista. Uskrs se slavio kod babe. Majka je uvek govorila: moramo u selo zbog dece. Zato mi je Uskrs dečji praznik. Sunce i radost u jednom danu.
Baba nas čeka na kapiji. Grli me dugo, ustreptala od čekanja. Na brzinu nudi posluženje, pa odlazimo u kujnicu, malu dvorišnu kuću niskog začađenog plafona. U uglu je kutija puna obojenih jaja, ali ona pali sveću, uzima dve šaraljice i primiče stolice. Ostavila je nekoliko jaja samo za mene i nju. Namešta me, savija mi ruku, lepi vosak za prst. Prvo pričamo i smejemo se, sve je zanima, rečenice su nam nedovršene, hvataju jedna drugu, prekidaju se i nadovezuju. A zatim nastupi tišina. Vidim joj samo lice uokvireno plamenom sveće. A kad je sve gotovo, briše ruke o kecelju kao da skida ove trenutke sa sebe. Ležem u uštirkanu posteljinu, sve šuška oko mene, miriše na lavandu i bosiljak i, pre nego što zaspim, čujem je kako klečeći pored kreveta šapuće molitvu. I sve do sada, kada imam šezdeset, to je tišina najdubljeg spokoja.
Ujutru me probudi zrak koji klizi po sobi. Na krevetu pored je složeno novo odelo. Sve novo. Radost mi podiže pokrivače, ali je odlažem, ležim potpuno topla i mirna.
Kada je moje dete poraslo do stola, Veliki petak popodne je postao neprikosnoven. Počinjao je nedeljama ranije kada smo planirale boje i šare, birale i kupovale, a zatim sedale u haos bočica, tuba, šarenih hartija i traka. Bez muzike i televizije, razgovori su nailazili u talasima i tonuli u tišinu. Gledam je lepu, zamazanih ruku, sa bojom po licu i keceljici, kako sa pažnjom obrće jaje, nije zadovoljna, vraća se na još jednu tačkicu, pa je briše, menja, stavlja drugu. Kada završi, odahne, malo čeka, gleda u daljinu, pa uzima sledeće jaje. I sve do sada, to je tišina najdubljeg pripadanja.
Sutradan se pakujemo i odlazimo kod babe i dede, mojih roditelja, jer smo porodica samo ona i ja, a praznici znaju biti pusti u malom društvu. Bučno je na dolasku. Moja majka u svom elementu, opijena redom i organizacijom, već posle kafe izlaže satnicu i raspored. Dan prolazi, obaveze su gotove, nastupa veče, otac i ja sedamo na terasu u tišinu noći, pod ogromno nebo. Pričamo. Nema teme. Prebacujemo se, nekad se slažemo, nekad ubeđujemo. On sedi sa nogama pruženim na drugu stolicu zagledan u tamu. Miran. Nikad ne daje savete. Samo kaže: pomozi mi da razumem. I ja stružem u njegov profil sve do poslednjeg ostatka duše. Ćuti kada se slaže. Ili tiho progovori: e, moja mala… A onda i to proguta noć. Nastupi tišina. I sve do sada, to je tišina najdublje ljubavi.
Ujutru bude čestitanje. On mi stavlja oba dlana na obraze, gleda me u oči, ćuti, a zatim zagrli. Tišina prethodne noći dobije dubinu.
I sada je petak pred Uskrs za decu. Unuka sedi sa svojom majkom. Crtaju. Razmenjuju flomastere i nalepnice. Boje na svoj način. Ja poslujem oko njih. Slažem kocke i guram autiće sa unukom, prevrćemo se, jurimo, cičimo i krijemo. A onda zastanem i gledam njih dve odvojene u tišini. Ljubim ih izdaleka, sednem malo pored, uzmem jaje, prošaram četkicom, tek toliko da dodirnem njihov oblak. I to je tišina najdublje zahvalnosti.
Ujutru sedim na svom mestu. Rano je. Zeleno mi ulazi kroz prozor, bistro je, sunce se tek pomalja u okviru. A onda se čuju mala stopala. Topla i čupava, u nagužvanoj majici, ona zastaje, trepne par puta i seda u zagrljaj. Ne govori ništa. Ćutimo u tišini jer sve znamo. Uskoro će dan. Sutra je praznik. A ovo je samo naše.