Pravnica i mama tri dečaka, Amanda Lazerus, priznaje da nema baš neki dar za urednost i dobru organizaciju. Stan joj je često u neredu, ali ne želi više nikom zbog toga da se izvinjava. Kaže – prioritet su deca, a kad na tas stavi sav trud koji je potreban da bi svaka stvar bila na svom mestu i rezultat koji dobije – kaže da se to, jednostavno, ne isplati. Evo teksta koji je napisala i objavila na portalu Scary Mommy.
“Izvinjavam se zbog nareda”, mrmljam sebi u bradu dok mi gosti ulaze u stan. E, dosta!
Vreme je da kažem, ali i uverim samu sebe, da se više neću izvinjavati zbog stanja u mojoj kući. Došla sam u period života kada sam sigurna da bih mogla da održavam svoj dom blistavim kad bih živela sama – ili bar želim u to da verujem. Ovo je hipotetska činjenica kojom se ponosim, iako su šanse da se to ostvari gotovo nikakve jer život delim s četvoricom muškarca, od kojih su trojica mlađa od osam godina. Stvarnost je potpuno drugačija. Koliko god da se trudim da za svojom decom sakupljam karte, plastične kockice, odeću ili ostatke hrane, jednostavno se radi o nemogućem poduhvatu.
Smatram da je za to zaslužno nekoliko faktora. Prvo i osnovno, mislim da nisam rođena s “darom urednosti”. Koliko god da je moja želja za čistim i utegnutim domom velika, fali mi osnovna sposobnost održavanja reda. Svi smo rođeni s prednostima i manama kada je u pitanju domaćinstvo, ali ja, iskreno, još uvek tražim svoj talent. Drugo, nedostaje mi odlučnost i kondicija da složim svaki komad čiste odeće, pometem svaku mrvicu, operem sve posuđe i pokupim baš sve igračke. Da budem iskrena, čak i kada pronađem neki redak trenutak slobodnog vremena u danu, radije bih ga provela skrolujući po društvenim mrežama ili jednostavno radeći ništa, nego što bih preslagala ormane. Nakon 14 sati provedenih s decom i dva sata intenzivnog uspavljivanja, nemam volje ni za šta osim da pogledam neku epizodu omiljene serije u miru. Čak i ako pokušam da pospremim nešto tokom dana, umorim se isto tako brzo kao i kada pokušam da treniram.
Imati jedno dete, već je recept za nered, a zamislite kako to izgleda kad u jednačinu dodate još dvoje… Stvari polako izmiču kontroli.
Treće, imam ne tako tajnu ljubav prema LEGO kockicama. Uz pomoć deka i baka koji vole da razmaze svoju unučad, skupili smo pozamašnu kolekciju koju bi lako mogli da pretvorimo u pravi mali muzej.
Četvrto, živimo u malom stanu u kom je dnevna soba povezana s trpezarijom koja je ujedno i soba za igru. Da stvar bude gora, imamo i ograničen prostor u koji igračke i druge sitnice možemo skloniti.
Poslednje, ali nikako i najmanje važno, sama sam sebi stvorila bitku bez kraja. Biti majka tri sina je samo po sebi velik poduhvat. Još kada tome dodam činjenicu da sam na svoje potomke prenela svoju neorganiziranost i haotičnost, stvari se dodatno zakomplikuju. Nemojte me pogrešno shvatiti, ja zaista provodim velik deo vremena sakupljajući nered po stanu, ali problem je u tome što jednostavno pregorim pre nego što zadatak izvršim. Jedino što uspevam da držim pod kontrolom je pranje odeće.
Inspiracija me uhvati kada odem u posetu drugaricama koje su rođene s darom organizacije, no istog trenutka kad se vratim u svoj stan i vidim šta me sve čeka, lako odustanem. Delom je za to zaslužna i činjenica da, kada vidim koliko je truda potrebno da dom izgleda kao onaj iz časopisa, jednostavno ne vidim da se taj trud isplati.
Naš je prioritet decu održati srećnom, zdravom, nahranjenom. Iako shvatam da je moj posao majke jako zahtevan, i dalje se nađem u situaciji u kojoj imam potrebu da kažem “Izvinjavam se na neredu” kada mi dođe prijateljica, komšinica ili čak majstor. Jednostavno ne mogu zaustaviti izvinjenje da mi pređe preko usana.
Stvar je u tome da ja ne želim da se izvinjavam. Ne želim se izvinjavam što dajem sve od sebe, iako to možda nije ni približno dovoljno. Takođe ne želim da se izvinjavam što sam svesna svojih slabosti. Upravo zato sam napisala ovaj tekst, da uverim i samu sebe da je dosta izvinjavanja.