Moj unuk ima nepune dve godine i magičnu sposobnost da me na par sati oslobodi svih briga. Vreme ne postoji, samo osmeh i pokret. Kao u nekom svetlucavom mehuru, svet je tu, kreće se, žuri, galami, ali pod tom kapom ne postoji ništa važnije od nas dvoje.
Drži me za prst malom rukom, korača, nešto pokazuje. Razmišljam kako će brzo porasti, za koju godinu će sve biti drugačije. Postaće čovek. Šta će nestati?
On sada prilazi svima sa poverenjem. Maše prolaznicima. Odrastao će početi da sumnja. Počeće da motri i procenjuje. Plašiće se da učini prvi korak. Znaće za zlobu i podsmeh.
Uz muziku iz kafića on sada počinje da igra. Oči mu se rašire, vedro traže podršku, telo prati ritam, uživa i okreće se. Odrastao će procenjivati priliku i čuvati dostojanstvo. Neće dozvoliti svakoj noti da ga ponese. Tražiće mesto i vreme. Čuvaće unutrašnje dugme u svetu koji mu ne dozvoljava da se prepusti.
Moj unuk pred širinom trga ostaje bez daha od sreće. Zaleće se u brisan prostor, zabacuje glavu i širi ruke. Ne gleda oko sebe, ne osvrće se okolo. Uživa u brzini i vetru koji mu gužva kosu. Kad mu se korak produži, noge će ga sputati jer one znaju za prepreke koje su oštre i bolne. Ramena će mu se saviti. Svaki prostor će prvo pipati. Vrtoglavica i strah od pada mu neće dozvoliti da gleda visoko jer će ga naučiti da bude oprezan. Sloboda koju sada ima će postati ideal kome će težiti, a osetiće je samo nekad, retko i nedovoljno da ga ponese. Možda će mu dubina nekog vidika napuniti pluća i on će pomisliti kako je sve lako i dostižno, samo treba krenuti, potrčati, ali će povratak u kvart sve učiniti uskim. Umesto vetra na licu moraće da usvoji disciplinu i volju. Od toga noge postaju teške, a čelo rovito.
On sada želi da radi samo ono što ga čini srećnim. Za ostalo se oštro buni. Plače, vuče me za ruku sa negodovanjem. Sugestije ne sluša, nije ga briga, jer su one u sukobu sa idejom koju ima i koju brani po svaku cenu. Odrastao će naučiti da uzmiče. Svet će mu isporučiti obaveze. On će poverovati kako ga sreća čeka kada sve poslove završi. Biće odgovoran. Odreći će se nekih momenata. Sačekaće. Ali sve će tako brzo prolaziti, dani će se skratiti i nikada neće biti dovoljno vremena. Ako se pobuni, ako se uzjoguni, reći će mu da je sebičan.
Kada otrči do zamišljene tačke, moj unuk se vraća i leti u zagrljaj. Naslanja glavu uz moju i čeka poljubac, a onda ponovo odlazi. Srećan je u oba pravca. Hoće li, kada odraste, imati mogućnost da se otisne i gnezdo da se vrati? Slobodu i toplinu? Možda će u strahu nositi sve sa sobom? Ili neće smeti da krene?
Na igralištu on uspeva da zauzme jednu šipku koja škripi. Gura se i otima, a zatim pobedonosno cima svoj ulov. Ponosan je. Pogledom traži pohvalu. Kada mu se leđa rašire i ruke ojačaju, osvajaće novo, stalno novo, jer će svaka nova stepenica brzo postati tesna. Mučiće se u duhu i telu da stigne još dalje. Biće umoran. U samoći će reći: dokle više, ali već ujutru: samo još ovo.
Dok stojimo pored fontane, moj unuk poskoči svaki put kada mlaz vode krene uvis. Radosno ciči od sitnih kapljica koje mu prskaju lice. Ali, kada se voda umiri, začuđen je. Pauza traje predugo. Podiže ručicu da je pokrene. Mlaz se pojavi. Gleda me oduševljeno, a zatim ćuti dok se vodeni prutići ukrštaju. Čeka da se smire i podiže ručicu ponovo, podiže je sada visoko i odlučno. Postaje gospodar fontane, njenog praska i smiraja. On veruje da je sve u njegovim rukama kao što će u to verovati i kada odraste. Pomisliće da je samo svojom voljom zauzdao život, postao njegov centralni deo. Neće moći ni da zamisli da neko drugi ima prst na prekidaču. Neće se pomiriti sa činjenicom kako voda teče i bez njega.
Moj unuk ima nepune dve godine. Želi da postane veliki. Misli da je to prednost. A ja bih dala sve da, bar na trenutak, osetim radost i slobodu na njegov način. Da postanem gospodar fontane bez svesti da će njena svetlost nastaviti da se ukršta i bez moje ruke.