Распад система је свуда око нас. Ако отворимо врата било које институције, очекујемо проблеме. Читамо о негативним искуствима. Пунимо се отровом.
Међутим, чуда постоје. Намерно користим термин чудо јер, у условима потпуног друштвеног исклизнућа, свака нормалност се тако доживљава.
Моја унука се почетком октобра разболела. А кад се дете разболи, болује читава породица. У почетку све делује готово безазлено, али наредне анализе у шабачкој болници показују да је стање озбиљно. Упућују нас на Институт за мајку и дете у Београд, на одељење за кардиохирургију. Тамо проводимо две недеље, прво ћерка, а затим ја, као пратиоци, и, ако постоји нешто што чиме у таквој ситуацији човек може бити задовољан, то је тим људи који на овом одељењу ради.
Пре свега, ти људи се сусрећу са децом и родитељима обезнањеним од страха и неизвесности. Знају да се носе са тим. Приступачни су и благи, спремни за свако питање. Сестре су увек ту, смену почињу тако што обиђу све болеснике, поразговарају без журбе и нервозе, смирују, теше, саслушају. И нису то само празне приче. Свака недоумица се прослеђује лекару, одговори стижу у разумном времену. Стиче се утисак потпуне заштићености и пратилац уз дете треба само то да буде, ништа више, све друго је обезбеђено и збринуто. И, што је битно, јако битно, све те сестре знају да су пратиоци људи са врлинама и манама, али људи у највећој могућој невољи, јер не постоји осуда ни тешка реч, већ разумевање и подршка.
Однос према деци је одличан, другарски, са дозом ауторитета и деца то прихватају. Уз све непријатности које лечење са собом носи, атмосфера је релаксирана јер постоји поверење и брига. Деца то осећају чак и када се храброст изгуби, када је замени паника и плач.
Свака интервенција лекара је родитељима предочена јасно и прецизно, пре операције и после. Разговор траје онолико колико је потребно. Лекар наглашава да не постоје глупа и непотребна питања, он црта, показује фотографије, до детаља образлаже све што ће бити рађено. Није то рутина, већ апсолутна професионалност и одговорност за нечији живот, за муцава и загрцнута стања родитеља од којих се тражи да се сагласе са процедурама лечења. После операције, уз кревет детета, чека читав тим који је био у сали, свако излаже ситуацију из свог домена. Поштовање. Поштовање према детету, мајци, оцу, које не престаје све до изласка из болнице. Лекар је увек доступан, да ли кроз поруке преко сестра или је у питању лични долазак, позив телефоном ради неког битног обавештења, тако да родитељ стиче утисак потпуне посвећености и безусловног поверења.
Наша прича се завршила срећно. Приликом изласка, све до лифта, испратило нас је читаво особље као из неке куће после седељке. Здравило се и љубило са дететом, грлило родитеље и махало, а затим вратило креветима остале деце у згради од тринаест спратова где је сваки квадрат велика мука.
Не знам како све ово ради. Не знам како постоји место које није оштећено злим временом у коме живимо. Не знам на чему опстаје ентузијазам ових људи. Само сам и даље потпуно одушевљена и захвална за све што сам видела јер то буди наду да скривених мехура смисла и људскости има. Ако тога има, биће боље, јер доброта и поштење, дисциплина и знање, жртвовање у име вишег циља, морају победити мрак кроз који газимо.