Pre nekoliko nedelja, moja ćerka došla je kući i donela mi izveštaj sa tromesečja. Iako su ocene i komentari zaista pozitivni i učiteljica je istakla njeno napredovanje, našla se tu i jedna, ako pitamo sistem, negativna stvar.
“Šta piše, mama? Kakva sam?” pitala me je sa takvom ozbiljnošću koja nekako nije pristajala njenoj visini, dok me je gledala odozdo, nestrpljivo iščekujući šta piše na tom papiru koji je tu da je proceni i kaže da li je bila dovoljno dobra.
Pogledala je taj usamljeni komentar koji se izdvajao od ostalih. Pisalo je: “Često rasejana i pažnja joj luta.” Ali, ja sam to već znala. Znala sam mnogo pre nego što je napisano na tom papiru. Otkako je prohodala, ona je pažljivo posmatrala svet oko sebe.
Nakon što sam istakla sve pozitivne stvari koje je učiteljica u izveštaju napisala, rekla sam joj i za taj, poslednji. Kad je čula, blago se i nesigurno nasmešila i priznala: “Tačno je to da često gledam okolo.”
Ali pre nego što je zbog toga uspela da oseti samo trunku stida i osećaja da nije dovoljno dobra, kleknula sam na koleno kako bismo bile jednake i pogledala je pravo u oči. Nisam htela da ovo što imam da joj kažem samo čuje, htela sam da oseti moje reči.
“Da. Gledaš okolo često. Zato si i primetila Anu koja sedi sama u školskom dvorištu, bez užine i prišla joj da ponudiš pola svoje.”
“Primetila si i da je Bleki tužan u poslednje vreme, pa smo ga odveli kod veterinara koji je rekao da je sreća što je došao na vreme.
“Primetila si i konobaricu u restoranu koja je baš mnogo radila i trudila se da svi budu zadovoljni, pa si predložila da joj ostavimo malo “više kusura”. Iste večeri si primetila i da deka ide sporije od nas ostalih pa si ga čekala i šetala uz njega.”
“Primetiš i divan pogled svaki put kad prelazimo most da stignemo na trening.”
“I, znaš šta? Ne želim da prestaneš da primećuješ stvari jer je to tvoj dar. To je dar koji daješ svetu.”
I dok sam je gledala kako raste i dobija krila od mojih reči, shvatila sam da je upravo njen pristup životu taj koji može da promeni svet.
Znate, mnogi od nas provedu život čekajući da ih neko primeti. Da primeti naš bol, naše ožiljke, naš strah, radost, uspehe i hrabrost.
A oni koji primećuju su redak i divan dar ovom svetu.