Na današnji dan, 8. aprila 1937. godine u Sarajevu rođen slikar i pisac Momčilo Momo Kapor.
Opredeljenje čuvenog umetnika Mome Kapora da se ne obazire na brojne nedaće koje su ga pratile kroz život još od kada mu je kao trogodišnjaku poginula majka koja ga je telom zaštitila od bombe, pa sve do nedavne operacije kancera, pružilo mu je saznanje da se
Iz reči Mome Kapora isijavaju humor i samozadovoljstvo i kada govori o teškoj bolesti, dok se priseća zašto je izbačen iz dve škole ili opisuje druženje sa njujorškim mafijašima. Zahvaljujući očiglednoj mudrosti i talentu, on je neprikosnoveni predstavnik domaće kulturne baštine, ali ne samo naše prestonice, već i srpske nacije. Rođen je u Sarajevu 1937. godine, u gradu u kome je izgubio majku, u vremenu koje je neuspešno pokušavao da zaboravi. Životno iskustvo je sticao sa svakim novim buđenjem i unosio ga u književna dela, scenarija za filmove, pozorišne i radio drame, prenosio ga na fantastične slike i karikature… Za vreme rata u Bosni bio je ratni reporter, a tada je rodnu kuću mogao da gleda samo sa prve vatrene linije kroz dvogled, dok su mu vojnici vikali: Čiča spusti glavu, bijela ti je, zviznuće te snajper.
– Često sam mislio o tome kako je roda koja me je donela imala prinudno sletanje, pa je umesto u Firencu, gde se inače rađaju slikari, zbog flapsova koji su joj se pokvarili, morala da me spusti u Sarajevo, čije ime, poput krivice, nosim u putnim ispravama. Potrošio sam stotine stranica da ga opišem i oslobodim ga se kao noćne more, ali nisam uspeo u tome.
Priču s početka prošlog veka, o svom najstariji stricu Radovanu koji je otišao u Ameriku, Kapor usko vezuje za sudbinu svojih predaka.
– Moj stric je putovao mesec dana brodom. Noću je izlazio na palubu, savijao duvan i pušio, a plašio se velike vode, jer nije znao da pliva. Kada ja prelećem okean u avionu, u kome je zabranjeno pušenje, i mene je strah, jer ne znam da letim. Stric je 1922. godine u rudniku Bjut Montana doživeo nesreću – srušio se otkop i njega je greda udarila u glavu. Moja samohrana baba Jovana dobila je veliku odštetu od sindikata, koju je podelila ravnopravno na tri sina. Ćerkama ništa nije dala, jer se računalo da će se udati. Stric Radovan je napravio najveću čatrnju u selu, koja skuplja kišnicu, srednji stric Mirko kupio je zemlju u Bačkoj, a deo koji je pripao mom ocu Gojku dali su mu za školovanje.
Tako se Momin otac iškolovao. Postao je visoki finansijski inspektor, a kasnije i osnivač Jugoslovenske banke za spoljnu trgovinu.
– Moja baka je, kao osiromašena udovica iz vrlo otmene kuće Velimirovića, izdavala sobe, a tu je otac upoznao moju majku Bojanu, koja je bila prava lepotica. Zaljubili su se jedno u drugo, a ubrzo sam se i ja rodio. Da na glavu mog strica Radovana nije pala greda u rudniku, ja bih sada bio penzionisani šumar u Bileći ili učitelj, u najboljem slučaju.
Nakon što je njegov otac otišao u rat 1941. godine, osim rastanka sa roditeljem zbog ratnog vihora, jednog od naših najboljih savremenih pisaca čekao je novi životni udar – kao trogodišnjak je izgubio majku.
– Posle šestoaprilskog bombardovanja, 13. aprila je ponovo bombardovano Sarajevo. Majka i baka su me uzele i potrčale prema Trebeviću da se sklone. Sa još četrdeset ljudi sakrile su se u jednu staru tursku kuću, misleći da ona neće biti bombardovana, jer je pored nje bila protivavionska baterija. Bomba je pala direktno na nas i svi su poginuli, osim mene. Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama.
Smrt majke Kapor je dečijom naivnom igrom i vragolijama potiskivao u drugi plan. Kao i mnogi njegovi vršnjaci, istrčavao bi iz podruma za vreme svakog novog bombardovanja i krao robu iz razbijenih izloga.
– Između obešenih ljudi koji su se okretali na blagom povetarcu igrali smo se ručnim granatama, iz kojih smo vadili barut. To sve na mene nije ostavilo nikakve posledice, mada se psihijatri ne bi složili sa mnom. Osnovne škole nisu radile, pa sam išao u kloster Svetog Augustina, samostan gde su predavale učiteljice koje su nam poklanjale obojene sličice svetaca kada smo bili dobri. Na početku časa čitala se molitva Djevici Mariji – katolici su imali sklopljene dlanove, pravoslavci prekrštene ruke na grudima, a muslimani ruke uz butine.
Dane provedene u samostanu pamtiće i po krvlju obojenim hodnicima, ispunjenim ranjenim nemačkim vojnicima, koji su se pri kraju rata povlačili iz Grčke.
– Vojnici su ležali umirući, a mi smo prolazili pored njih idući do učionice, gde smo učili o bubama, leptirima, travama i oblacima. I opet nisam dobio nikakve traume, mada su moji vršnjaci u Americi u to vreme učili o Petru Panu, a skoro svi posećuju psihijatra. Psihoanaliza je izmišljena kasnije, kao i klimakterijum, koji se u moje vreme zvao mamu boli glava. Danas svi broje orgazme… Zamislite da je moj deda posle vođenja ljubavi pitao moju babu: Je l’ ti bilo lepo? Koješta. Moj otac je bio u zarobljeništvu u Nirnbergu do 1943. godine. Kada se završio rat, bio je načelnik finansijske službe Ministarstva za inostrane poslove u Beogradu, a tek je 1946. došao po mene u Sarajevo. Tri godine kasnije poslat je da sređuje finansijska poslovanja naših ambasada u Americi – počeo je od Otave, a završio u Peruu.
Za to vreme je Kapor živeo kod očevih prijatelja, u porodici Nikolić. Pohađao je Treću mušku gimnaziju u Beogradu, iz koje je izbačen zbog jedanaest jedinica i nebrojenih izostanaka.
– Imao sam jedinicu čak i iz fiskulture. Jedino sam iz crtanja imao pet. Moj profesor Branko Stanković zvani Lale izbacivao me je iz razreda da crtam drveće, dok su moji drugovi morali da crtaju Getea ili Milosku Veneru. Imao sam privilegiju da iz njegovog kabineta nosim Milosku Veneru, držeći je jednom rukom za dojku, a drugom za butinu. Moj zadatak je bio da joj, kada je postavim na katedru, kredom obrišem stidne dlačice, koje joj je neka bitanga docrtala. Ubrzo sam bio izbačen iz škole zbog rekordnog broja neopravdanih časova, jer u školu skoro da nisam ni išao.
Nakon izbacivanja iz gimnazije Momu su poslali u Sarajevo, gde je proveo tri godine. Ni sam ne zna sa kojom generacijom je maturirao, jer je i tamo ponavljao, a nije se pojavio ni na proslavi mature. U Beograd se vratio 1956. godine, kada je upisao Likovnu akademiju.
– Prijemni sam položio iz trećeg pokušaja, a postoji priča da je moj otac telefonirao dekanu zahtevajući da me ne prime dok ne završim školu. Bio je strog roditelj, retko me je mazio i grlio, možda samo za Božić… Kada sam upisao fakultet, nastupio je raj. Istina, bio sam socijalno deklasiran, budući da sam boravak u divnom stanu na Neimaru kod Nikolića, zamenio sa švercovanjem po studentskim domovima. Naime, otac mi je slao minimalne svote novca, pokušavajući tako da me natera da se predomislim i odlučim se za arhitekturu, što je on želeo. Ne sećam se da sam se uopšte i kupao, osim leti na Savi.
Tokom studija Kapor je za razne listove i časopise pisao prikaze izložbi, eseje o slikarstvu, muzici i filmu… Sa njegovim prijateljem Borom Draškovićem, sada poznatim režiserom, svako veče je obilazio Kinoteku ili Kolarčev narodni univerzitet.
– U Kinoteku su svako veče dolazili Žika Pavlović Makavejev, pokojni Kokan Rakonjac, Dragoš Kalajić… Na Kolarcu je bila ekipa medijalaca, sa kojom sam se takođe družio: Olja Ivanjicki, Leonid Šeika… Kada sam završio Akademiju, sedeo sam u holu i pio kafu pored mojih deset ogromnih slika, sa kojima nisam znao šta da radim. Izlaz je bila vojska, mada su me, kao i mog prijatelja Boru Draškovića, poslali u kazneni puk u Vinkovcima. Tu su služili robijaši, najčešće Šiptari koji su bežali preko granice. Ipak, godinu dana sam imao gde da spavam i uredno bio hranjen, a i naučili su me da pucam iz svakog oružja – od pištolja do trocevnog protivavionskog topa od dvadeset milimetara.
Posle vojske Momo se zaposlio u jednoj propagandnoj saveznoj ustanovi, gde je u početku u fototeci slagao fotografije, a kasnije je pisao tekstove za list Jugoslavija eksport, koji je na engleskom jeziku štampan za inostranstvo.
– Pisao sam o turizmu i kulturi. Direktor je bio divan čovek, pokojni Čedomir Džomba, veliki udbaš i neostvareni pisac. Mnogo me je voleo i dozvoljavao mi je da na mašini za kucanje platnih spiskova pišem moje rane romane. Tu sam radio više od deset godina, jer sam morao da izdržavam dve ćerke, Anu i Jelenu, koje sam dobio sa prvom ženom Anom. Bilo je teško živeti sa mnom i ja sam kriv za krah tog braka, jer je Ana divna žena, prava dama…
Momine povremene burne veze sa beogradskim lepoticama dospevale su i do novina, što za njegovu ženu nimalo nije bilo prijatno.
– Moja prva supruga i ja smo se razišli nakon dvadeset četiri godine zajedničkog života. Moje ćerke su sada odrasle žene. Ana ima četrdeset dve godine i jedna je od vodećih slikarki u Italiji. Živi u Rimu već dvadeset pet godina i vođa je grupe anahronista ili neorenesanse, koji pokušavaju da uzvrate udarac američkom uticaju novog ekspresionizma koji je preplavio Italiju. Od nje imam unuka Luku, koji ima dvanaest godina. Moja mlađa ćerka Jelena ima trideset devet godina i pijanista je i profesor u Mokranjcu.
Poslednjih dvadeset pet godina Kapor je u drugom braku, sa Ljiljanom, a ovu bivšu stjuardesu upoznao je na letu za Njujork.
– Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon.
Nepisano pravilo da ljudi s ivice zakona vole prisustvo umetnika, potvrdilo je i Kaporovo druženje sa nekima od njih.
– Družio sam se Boškom Radonjićem, desnom rukom Gotija, šefa porodice Gambino. Slikao sam portrete njihovih žena i ljubavnica i bili su veoma zadovoljni – Džoni Ferano, vrlo ugledan mafijaš, izveo bi me na terasu i tutnuo u džep dve hiljade dolara. Sa Boškom sam išao u Fulton Strit, luku u južnom Njujorku, gde se istovaruje riba. Hodali smo noću po ribljim krljuštima, gde belac ne sme ni da proviri. Prilazili su mu radnici sa metalnim čakljama u rukama kojima otvaraju sanduke i ljubili ga u ruku. Meni su dali punu najlon kesu najbolje ribe.
I Kaporu je prijala bliskost opasnih momaka, pa je svaki let preko okeana koristio za ponovno viđenje sa njima.
– Inače, Boško Radonjić je išao u zatvor zbog atentata na Tita, sa Kavajom koji mu je kum. Kada bismo se napili, urlali smo: Druže Tito, bjela lica, kad ćeš doći do Užica. A, proverio me je tako što me je odveo u crkvu Svetog Save u južnom Njujorku i gledao da li ću da se prekrstim i zapalim sveću. Poslednje godine kada sam stanovao kod njega, on je već bio pobegao. Njujork Tajms je objavio na naslovnoj strani da je Radonjić ključni svedok u aferi Goti i da se krije u planinama Jugoslavije. On je bio na Zlatiboru, gde je otvorio kockarnicu, ukrašenu mojim ogromnim slikama, koje sam mu napravio za tu priliku. I danas se ponekad vidimo.
Poznati umetnik duhovito ističe da jedino što nije uspeo da ostvari u životu jeste da bude visok i plav. Tu činjenicu objašnjava time što je pušio od svoje šesnaeste godine, ali i poprilično pio.
– Budući da pijem vino, a ne žestoka pića, ono me dovodi u jedno lepo letargično osećanje. Nikada nisam pijan da teturam ili povraćam. Postoje tri čuvene podele naših vina – vina od kojih boli glava ujutru, od kojih se postaje agresivan i od kojih se povraća. Obično biram ova prva, ali u bocu ubacim dva aspirina. Mada, najbolju podelu vina je dao pokojni Milivoje Živanović Bambula, prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta: Prvo, mora da bude ’ladno; drugo, mora da ga bude puno i treće, mora da je džabe. To je čuvena srpska podela vina, za razliku od francuske koja je po godinama.
Rak na grlu pretio je da mu izbriše sećanja na život koji se samo može poželeti. Srećan ishod operacije, pre tri godine u Lozani, doprineo je da se čuveni umetnik šali čak i na tu temu.
– Kada sam operisao rak na grlu, bio sam na samoj ivici smrti. Anestezija je smrt u malom, ali nisam osetio da sam ušao u nešto tamno, ništavilo bez kraja i početka. Prvo što sam video iznad postelje bio je moj prijatelj, čuveni kardiohirurg Paolo Valenti, koji je kontrolisao rad mog srca. Smejao se kao lud zbog toga što sam rekao u pi..ku materinu kada sam otvorio oči. Bio je srećan što psujem i govorim – glas mi je bio spašen. Smrt je lepa, samo ne u krevetu, voleo bih da umrem za stolom. Mi Kapori otprilike živimo sedamdeset pet godina. Umiremo od srca ili metka, a najbolji od nas od metka u srce.
Emil Volak
Tekst je objavljen u 78. broju magazina Story, 20. marta 2007. godine .